Jevanđelje po Jovanu 18,1

1-2

Juda je virtuoznom dijalektikom razradio svoj plan o izdajstvu Gospoda Hrista. I izvodi ga dosledno. On koristi ovoj položaj bivšeg učenika Isusovog: zna mesto gde se Isus često skupljaše s učenicima svojim: Maslinska gora. Zaprepašćuje hladnoća Judina u tome. Zar ga to mesto ne potseća na besane noći Isusove koje je provodio ili u molitvi ili u razgovoru sa njima. O, koliko je u svemu tome bilo božansžog, dirljivog, čudesnog! Sigurno su u tim besanim noćima oni saznali oio „što oko ljudsko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe“. Sigurno je Gospod u tim čudesnim noćima govorio učenicima svojim o onim božanskim stvarima, o kojima kad bi se sve napisalo, po mišljenju Hristoljubljenog, knjige ne bi mogle stati ni u ceo svet. Ali, Juda je sve to pod noge zbacio i zgazio, jer je u njemu već delao sav Satana, koga je on pustio u sebe, a prethodno mu sam pripremio mesto. Zaboravio je, ili zlurado gazio, Juda ona mesta gde je sam čudesa imenom Isusovim činio: bolesne isceljivao, đavole izgonio, mrtve vaskrsavao. Isus? Kakav li je Isus izgledao u Juudinim očima sada? Šta li je onaj Svezli i Svelukavi oko svetlog lika Isusovog izgradio i ispleo? Kakve li tame, i kakve noći, i kakve mreže! Zašto on Bog, a ne ja? Sigurno je to lucifersko pitanje vihorilo po mračnoj duši Judinoj, kao nekada u Sataninoj kada je bio Prvo-arhanđel – Svetlonoša: Lucifer. Neću Boga, ni Njegova savršenstva, – promicala je i ova bogohulna munja, kroz pomrčinu Judine duše. Neka ne bude Boga, neka budem samo ja – slavni Juda! – tutnjala je kar huka mnogah gromova ova satanska sveželja po svima urvinama Judinog osatanjenog saznanja.