Jevanđelje po Jovanu 15,12

Držanje evanđelskih zapovesti ispunjuje dušu bogočovečanskom ljubavlju. I sve te zapovesti uviru u ljubav, i na uvoru svoje ime gube, jer se sve slivaju u jednu sveobimnu zapovest, svezapovest Bogočovekovu o ljubavi. I to – bogočovečanskoj ljubavi. Sve njeno: i suština, i metod, i radost, i besmrtnost, i večnost, – uslovljena je Bogočovekom, jer dolazi od Bogočoveka. Zato On i blagovesti: „ovo je zapovest Moja, da imate ljubav među sobom kao što Ja imadoh ljubav k vama“ ( = da ljubite jedan drugog kao što vas Ja ljubih). Svoju ljubav uvek proveravajte Mojom.

Jer ništa teže nego steći sveobilnu evanđelsku, hristovsku ljubav, i stekavši je: čuvati je stalno svetom, božanskom, radosnom i uvek rastućom. Tako samo Hristovom blagodatnom silom zapovest o ljubavi postaje „najveća i prva“, postaje svezapovest, o kojoj visi sav zakon, svi proroci, pa i sav Bogočovek i Njegov bogočavečanski podvig spasenja sveta. Sam je Spasitelj celokupno Svoje Evanđelje sabrao u jednu zapovest: zapovest o bogočovečanskoj ljubavi. Da, bogočovečanska ljubav i jeste – skraćeno Evanđelje. Ljubav prema Hristu u isto vreme je i radost prema svemu Hristovom. Zato je Evanđelje: – blaga vest, radosna vest: „velika radost“ (Lk. 2,10). I to radost u svemu što je Hris-tovo: i u tvorenju zapovesti i u stradanju, i u samo požrtvovanju; u sastradanju Hristu, u savaskrsavanju sa Hristom, u savaznesenju sa Hristom.