Jevanđelje po Jovanu 12,27

Najraskošniji primer svega rečenoga: Bogočovek Hristos. Posejavši kroz dobrovoljnu Krsnu omrt pšenično zrno Svoje Ličnosti, On je rodio toliki rod, da je dovoljan da uvek hrani i dovoljno nahrani sve ljude svih vrvmena i svih večnosti koji su gladni Božije Istine, Bnjsmrtnosti, Večnosti: svega Božijeg, Bogočovečanski sveistinito gožazano: da na samopožrtvovanju stoji svet, sav Božiji svet: Bog se žrtvuje za svet, za sav svet, na čelu sa rodom ljudskim. I tako Bogočovek otkriva kao Spasitelj ano što je kao Tvorac stavio kao cilj u duši svoje tvarevine: samopožrtvovanje kao sredstvo sebeobesmrćenja, sebeumnoženja, sebeproduženja kroz svu večnost. To samopožrtvovanje, ta samožrtva je i božanski i čovečanski najsavršenija u Bogočoveku Hristu, te je na prvom mestu to hrišćansko shvatanje sveta i života; i još: osnovno načelo i osnovna sila evanđelskog života ljudskog u svetu. Bogočovekovo je načelo, svenačelo: žrtvuj sebe za druge: đavolovo je načelo, svenačelo: žrtvuj druge sebi.

Samopožrtvovanje je izraz sveljubavi evanđelske, bogočovečanske; samoodržanje sebično i egocentrično je izraz mržnje đavolske. Samopožrtvavanje je božanski metod života u svima svetovima; samoodržanje – đavolski metod. Kao tvorevina, i to čista tvorevina, đavolov greh je samoživ od vrha do dna, i uvek druge žrtvuje sebi. Usvojivši greh kao metod živoha, ljudi su odbacili božansko svenačelo života: samopožrtvovanje, žrtvovanje sebe za druge, i prigrlili demonsko svenačelo života: samoodržanje, žrtvovanje drugih sebi i za sebe. Na tom putu ljudi su se toliko obezbožilii, ođavolili, da su prosto izgubili lik Božiji u sebi; jedva je nešto ostalo u njima što liči na Bota, i podseća na nekadašnju dopadnu bogolikost. Spasitelj vidi sve ljude, onakažene, izbezumljene, zaluđene gresima, vidi ih sve svojim bestelesnim svevidećim okom, i potresno doživljuje to, naročito predgolgotskom stradanju Svom. Gledajući sve užase ljudskog greholjublja, sve leševe duhovne, Spas zbori: „sad je duša moja žalosna“, žalosna. na dogdedu svega što su ljudi učinili od sebe prigrlivši greh, i kroza nj smrt i đavola, a napustivši Boga, a sa Njim besmrtnost i život večni.

„Žalosna je duša moja“ što su ljudi toliko oslepili sebe, greholjubljem, da ne vide, ni malo ne vide da je put njihove besmrtnosti u samopožrtvovanju, a ne sebičnom i samoživom samoodržavanju. Evo sve smrti ljudske su predamnom, i svi užasi koje su one počinile sa rodom ljudskim; o kako je zbog svega toga, i u sred svega toga, teško i mučno i strašno bipi čovek; sa svih strana nasrću na mene sve smrti ljudske, urlaju, proždiru, sve što je ljudsko, o: „sad je duša moja žalosna“. Tolike strahote vihorima i olujama smrti udaraju na mene: eno, svaki čovek je čitava smrt, i svi oni, svi ljudi svih vekova, izbezumljeni smrću urlaju, vapiju, grče se, previjaju od neućutnih bolova: „i šta da kažem? Oče, sačuvaj me od ovoga časa!“ ali – ako Ja ne uzmem na sebe sve te smrti, ko će spasti ljude od njih, ko? Niko. Jer oni sami svi do jednog, roblje su, kukavno i bespomoćno roblje smrti.

To svim bićem osećam Ja: moja čovečanska priroda, sva je u groznici od straha pred smrću, pred tolikim smrtima, jer ih za sve ljude i umesto svih ljudi ja doživljujem kao svoje smrti. Sve je to isuviše strašno: „ali zato dođoh na čas ovaj“: da sve to osetim, proživim, i svojom božanskom silom spasem ljude od smrti, od svih smrti, i kroz sveljubeće samopožrtvovanje pokažem im jedini sigurni put koji ih vodi u besmrtnost i život večvni.