1 I Tovit, otac njihov, brojaše svaki dan; i pošto se napuniše dani puta i ne dolažahu,

2 Reče Tovit: Možda su osramoćeni? Ili možda umrije Gavailo i nema ko da mu (Toviji) dade srebro?

3 I tugovaše veoma.

4 A reče mu žena njegova: Pogibe dijete, zato je zakasnilo. I poče ga oplakivati i reče:

5 Svejedno mi je, čedo, pošto izgubih tebe, svjetlost očiju mojih!

6 A Tovit joj reče: Ćuti, ne brini, zdrav je.

7 I odgovori mu: Ćuti, ne varaj me, pogibe dijete moje. I izlažaše svakodnevno na put vani kojim je otišao, te danima hljeb ne jeđaše, a noćima ne prestajaše da oplakuje Toviju, sina svoga, dok se ne navršiše četrnaest dana svadbe u koje ga zakle Raguilo da boravi ondje.

8 Reče pak Tovija Raguilu: Otpusti me, jer otac moj i majka moja više se ne nadaju da će me vidjeti.

9 Reče mu pak tast: Ostani kod mene, a ja ću poslati ocu tvome i javiće mu sve o tebi. I Tovija kaza: Ne, nego me otpusti ocu mome.

10 Ustavši pak Raguilo, dade mu Saru ženu njegovu i polovinu svoje imovine, robove i stoku i srebro.

11 I blagoslovivši ih, otpusti ih govoreći: Neka vas blagoustroji, djeco, Bog nebeski prije nego što umrem.

12 I reče kćeri svojoj: Poštuj svekra i svekrvu svoju, jer oni su ti sada roditelji, da čujem o tebi dobar glas. I cjeliva je.

13 I Edna reče Toviji: Brate voljeni, neka te vaspostavi Gospod nebeski i neka mi dade da vidiš djecu tvoju od Sare kćeri moje, da se radujem pred Gospodom; i, evo, predajem ti kćer moju u zalog, ne ožalosti je.

14 Poslije ovoga otide Tovija blagosiljajući Boga što blagoustroji put njegov i blagosiljaše Raguila i Ednu, ženu njegovu.

Analiza
Pretraga