1 Jer neki Simon, protivno se vladajući prema Oniju, koji je tada imao prvosveštenstvo na ceo život, čoveku dobrom i divnom, pa pošto, klevećući svakojako, nije uspeo nazlobiti mu pred narodom (υπέρ του έθνους - navodno radi naroda), pobeže da bi izdao otadžbinu.

2 I tako došavši Apoloniju, vojnom zapovedniku Sirije i Fenikije i Kilikije, govoraše:

3 "Budući naklonjen stvarima carevim, dođoh da javim da je urizničeno u riznicama Jerusalima mnogo mirijada privatnih novaca koji ne pripadaju sveštenicima, i isti pripadaju caru Selevku."

4 Doznavši sve to Apolonije, pohvali Simona zbog staranja za cara, i uzišavši kod cara Selevka objavi mu za riznicu novaca.

5 I dobivši (od cara) vlast na te novce, dođe brzo u otadžbinu našu sa prokletim Simonom i mnogom vojskom,

6 Govoreći da je došao po carevim zapovestima da bi uzeo privatne novce iz riznice.

7 A narod negodovaše na tu reč i protivljaše se, smatrajući da je opšta opasnost ako se liše svojih zaloga oni koji su ih poverili Sveštenoj riznici, i koliko mogaše sprečavaše to.

8 A Apolonije sa pretnjama otide u Svetilište (Hram).

9 Kada pak sveštenici sa ženama i decom u Svetilištu moljahu Boga da zaštiti prezirano sveto mesto,

10 A Apolonije uzlažaše sa naoružanom vojskom da bi zgrabio novce, pojaviše se pred njima s Neba Anđeli na konjima, s bleštećim oružjem i zadajući im mnogi strah i trepet.

11 Padnuvši pak polumrtav Apolonije u svenarodni (το πάμφυλον) vrt Svetilišta, i ispruživši ruke k Nebu sa suzama moljaše Jevreje da se za njega pomole i blagonaklonom učine nebesku vojsku.

12 Jer govoraše da je sagrešio i da je dostojan da umre, a ako se spase svima će ljudima hvaliti blaženstvo svetoga mesta.

13 Povinujući se tim rečima, Onija prvosveštenik, pošto se poboja da car Selevk inače ne pomisli da je ljudskom prevarnošću, a ne božanskom Pravdom pogubljen Apolonije, pomoli se za njega.

14 I ovaj, čudesno spasavši se, otide da javi caru ono što mu se dogodilo.

15 A kada skonča Selevk car, vlast nasledi njegov sin Antioh (IV) Epifan, čovek gord i opak,

16 Koji svrgnu Oniju sa prvosveštenstva i postavi Jasona, brata njegovog, za prvosveštenika,

17 Koji obeća da će, ako mu se dozvoli ta vlast, davati godišnje tri hiljade šesto šezdeset talanata.

18 A on mu dozvoli i da bude prvosveštenik i da bude vođa narodu (jevrejskom).

19 I ovaj promeni običaje narodu (svom) i izokrenu mu način življenja na svako prestupanje Zakona (έξεπολίτευσεν επί πάσα ν παρανομία ν),

20 Tako da je ne samo na samoj tvrđavi (akropolju) Otadžbine naše (u Jerusalimu) načinio gimnasion (vežbalište, stadion), nego je ukinuo i staranje o Svetilištu.

21 Na to, razgnjevivši se božanska Pravda, učini da sam Antioh ratuje protiv njih.

22 Jer kada ratovaše protiv Ptolomeja (IV Filopatora) u Egiptu, i ču da je raširen glas da je on (Antioh) umro, pa se Jerusalimljani koliko beše moguće radovahu, on se povrati brzo na njih.

23 I kada ih pobedi (i opljačka), donese dogmu (odluku): ako se pokaže da neki od njih (Jevreja) žive po otačkom zakonu, da (takvi) umru.

24 Pa pošto ni na koji način nije uspeo da svojim odlukama uništi dobrozakonje (εύνομίαν dobro poštovanje Zakona) naroda, nego vide da sve njegove pretnje i kazne propadaju,

25 Tako da i žene, zato što obrezivahu decu, bivahu sa decom bacane niz stene, mada su predvidele da će to pretrpeti.

26 Pošto, dakle, odluke njegove behu prezirane od naroda, on mučenjima svakog pojedinca iz naroda prinuđivaše da jedenjem nečistih jela odrekne se Judaizma.