1Jer neki Simon, protivno se vladajući prema Oniju, koji je tada imao prvosveštenstvo na ceo život, čoveku dobrom i divnom, pa pošto, klevećući svakojako, nije uspeo nazlobiti mu pred narodom (υπέρ του έθνους - navodno radi naroda), pobeže da bi izdao otadžbinu.
3"Budući naklonjen stvarima carevim, dođoh da javim da je urizničeno u riznicama Jerusalima mnogo mirijada privatnih novaca koji ne pripadaju sveštenicima, i isti pripadaju caru Selevku."
7A narod negodovaše na tu reč i protivljaše se, smatrajući da je opšta opasnost ako se liše svojih zaloga oni koji su ih poverili Sveštenoj riznici, i koliko mogaše sprečavaše to.
10A Apolonije uzlažaše sa naoružanom vojskom da bi zgrabio novce, pojaviše se pred njima s Neba Anđeli na konjima, s bleštećim oružjem i zadajući im mnogi strah i trepet.
11Padnuvši pak polumrtav Apolonije u svenarodni (το πάμφυλον) vrt Svetilišta, i ispruživši ruke k Nebu sa suzama moljaše Jevreje da se za njega pomole i blagonaklonom učine nebesku vojsku.
13Povinujući se tim rečima, Onija prvosveštenik, pošto se poboja da car Selevk inače ne pomisli da je ljudskom prevarnošću, a ne božanskom Pravdom pogubljen Apolonije, pomoli se za njega.
20Tako da je ne samo na samoj tvrđavi (akropolju) Otadžbine naše (u Jerusalimu) načinio gimnasion (vežbalište, stadion), nego je ukinuo i staranje o Svetilištu.
22Jer kada ratovaše protiv Ptolomeja (IV Filopatora) u Egiptu, i ču da je raširen glas da je on (Antioh) umro, pa se Jerusalimljani koliko beše moguće radovahu, on se povrati brzo na njih.
24Pa pošto ni na koji način nije uspeo da svojim odlukama uništi dobrozakonje (εύνομίαν dobro poštovanje Zakona) naroda, nego vide da sve njegove pretnje i kazne propadaju,
26Pošto, dakle, odluke njegove behu prezirane od naroda, on mučenjima svakog pojedinca iz naroda prinuđivaše da jedenjem nečistih jela odrekne se Judaizma.