1 A car Antioh (IV Epifan) prohođaše gornje zemlje (na Iranskoj visoravni), i ču da ima u Persiji Elimaida grad, slavan bogatstvom srebra i zlata;

2 I hram u njemu veoma bogat, i tamo vojni predmeti zlatni i oklopi i oružje, što je tamo ostavio Aleksandar sin Filipov, car Makedonski, koji prvi carova među Jelinima.

3 I dođe, i pokuša uzeti grad da ga opleni, i ne mogaše, jer bi javljena namera njegova onima u gradu.

4 I suprotstaviše mu se oni u rat, i pobeže, i otide odande sa velikom žalošću da se vrati u Vavilon.

5 I dođe neko u Persiju kazujući mu da su poražene vojske njegove koje su išle u zemlju Judejsku

6 "I otide, (reče), prvo Lisije sa jakom vojskom, i bi poražen od lica njihova, i nadjačaše oružjem i snagom i plenom mnogim što uzeše iz vojnih logora koje poraziše;

7 I srušiše mrzost (idol Zevsov) što ga podiže (Antioh) na Žrtveniku u Jerusalimu, i Svetinju (Hram) kao i pre okružiše zidovima visokim; i Vetsuru, grad njegov (carev)"

8 I bi, kada car ču vesti ove, prenerazi se i potrese veoma, i pade u postelju razbolevši se od jada što mu ne bi kako je zamislio.

9 I bi tamo više dana, jer iznova dođe na njega veliki jad, i smatrahu da umire.

10 I pozva sve svoje prijatelje, i reče im: "Odstupi san od očiju mojih, i srce mi se slomi od brige.

11 I rekoh srcu (svome): "Do kakve li žalosti dođoh i bure velike, u kojoj sam sada? A dobar i omiljen bejah u vlasti mojoj.

12 Sada pak sećam se zala koja učinih u Jerusalimu, i uzeh sve sasude srebrne i zlatne u njemu, i poslah da bez razloga iskorene stanovnike Judeje.

13 Shvatih, dakle, da me zbog njih snađoše zla ova, i evo propadam od velikog jada u zemlji tuđoj."

14 I dozva Filipa, jednoga od prijatelja svojih, i postavi ga nad svim carstvom svojim.

15 I dade mu krunu i plašt svoj i prsten (s pečatom), da vaspitava Antioha sina njegovog i odgoji ga da caruje.

16 I umre tamo Antioh car godine sto četrdeset devete*.

17 I doznade Lisije da je car umro, i postavi da caruje Antioh (V) sin njegov, koga je odgajivao u detinjstvu, i nadenu mu ime Evpator.

18 A oni u tvrđavi (Jerusalimskoj) stešnjavahu Izrailj oko Svetinje (Hrama), i tražahu zla svakako, i behu podrška neznabošcima.

19 I odluči Juda da ih iskoreni. I sazva na zbor (έξεκκλησίασέ) sav narod za opsadu protiv njih.

20 I okupiše se zajedno i opsedahu je godine sto pedesete*. I načiniše protiv njih streloizbacivače i opsadne sprave.

21 I iziđoše neki od njih iz opsade; i njima se pridružiše neki od bezbožnih iz Izrailja,

22 I otidoše caru (Antiohu V) i rekoše: "Dokle ćeš čekati da ne izvršiš pravdu (κρίσιν - sud) i ne osvetiš braćy našu?

23 Mi dobrovoljno služismo ocu tvome, i vladasmo se po onome što je on govorio i sledovasmo naredbe njegove.

24 I zbog toga sinovi naroda našega opsedaju oko tvrđave, i otuđuju se od nas; uz to i koje od nas nađu ubijaju, i naše nasleđe (imovinu) razgrabljuju.

25 I ne samo na nas pružiše ruke, nego i na sve granice njihove (izvan Judeje).

26 I evo, opkoliše danas tvrđavu u Jerusalimu da je zauzmu, a Svetinju i Vetsuru su ogradili utvrđenjem.

27 I ako ih ne preduhitriš brzo, oni će učiniti više od ovoga, i nećeš ih moći zaustaviti."

28 I razgnjevi se car (Antioh V Evpator) kad to ču, i okupi sve prijatelje svoje, načelnike vojne sile i one nad konjicom;

29 I od drugih careva i morskih ostrva dođoše mu najamničke vojske.

30 I bi broj vojnih snaga njegovih sto hiljada pešadije i dvadeset hiljada konjice i trideset dva slona naučena ratovanju.

31 I dođoše preko Idumeje i opsednuše Vetsuru, i ratovahu dana mnogo, i načiniše opsadne sprave. No iziđoše (Judeji iz opsade) i zapališe ih ognjem i boriše se muški.

32 I podiže se Juda od tvrđave (Jerusalimske) i ulogori se u Vetzahariji nasuprot taboru carevom.

33 I porani car ujutro i pokrenu tabor u stremljenju svome po putu ka Vetzahariji, i rasporedi se vojska za borbu i zatrubiše trubama.

34 I slonovima pokazaše krv od grožđa i dudova, da ih podstakne na borbu.

35 I razmestiše životinje među bojne redove, i pridodaše svakom slonu hiljadu pešaka u oklopima od lanaca i sa bronzanim šlemovima na glavama njihovim, i po pet stotina izabrana konjanika pridodata svakoj životinji.

36 Oni (konjanici) na vreme bijahu tamo gde bi bila zver, i gde god bi ona pošla išli bi zajedno ne odvajajući se od nje.

37 I behu na njima kule drvene utvrđene i odbrambene na svakoj zveri, povezane na njoj podvezima, i na svakoj po tri vojnika, koji ratovahu na njima, i Indijac (vođa) njen.

38 I ostalu konjicu postavi s jedne i s druge strane, na dva kraja vojske, da napadaju i da štite u bojnom stroju.

39 A kad obasja sunce po zlatnim i bakarnim štitovima, odbljesnuše od njih gore i zasjaše se kao plamene zublje.

40 I razvi se jedan deo bojnog reda carevog po gorskim visovima, a drugi po nizini, i iđahu u čvrstom i uređenom poretku.

41 I drhtaše svi koji čujahu jeku mnoštva njihovog i topot pokreta mase i zveket oružja, jer beše bojni stroj velik i jak.

42 I stupi Juda i njegov bojni stroj u borbu; i padoše iz carevog tabora šest stotina ljudi.

43 I vide (brat mu) Eleazar, zvani Avaron, jednoga od slonova pokrivenog oklopom carskim, i beše daleko veći od svih zverova, i pomisli da je na njemu car;

44 Pa žrtvova sebe da spase narod svoj i stekne sebi večno ime.

45 I pojuri slonu sa smelošću u sred bojnog stroja, i ubijaše desno i levo, i razdvajahu se od njega tamo i ovamo.

46 I prodre do pod slona i probode ga odozdo, i ubi ga. I pade (slon) na zemlju preko njega, i on umre onde.

47 I videše (Judeji) snagu carstva i juriš vojske, te otstupiše od njih.

48 A oni iz tabora carevog kretoše gore u Jerusalim da ih tamo sretnu; i zavojšti car na Judeju i na goru Sion.

49 I učini mir sa onima iz Vetsure, i iziđoše iz (tog) grada, jer ne beše tamo hrane da bi se zatvorili u njega, jer beše subotnja godina zemlji.

50 I zauze car Vetsuru, i postavi tamo posadu da je čuvaju.

51 I opsedaše Svetinju (Hrama) mnogo dana, i postavi tamo strelobacače i opsadne sprave i plamenobacače i kamenobacače i skorpione, da bi izbacivali strele i praćke.

52 A načiniše i ovi (Judeji) sprave naspram sprava njihovih, i ratovahu mnogo dana.

53 A hrane ne beše u ostavama zbog toga što beše sedma (subotnja) godina, a i oni (Judeji izbeglice) koji se iz neznabožaca spasavahu u Judeji pojeli su ostatke hrane iz ostava.

54 I ostadoše u Svetinji (Hrama) malobrojni ljudi, jer ih nadvlada glad, a ostali se raziđoše svaki u svoje mesto.

55 I ču Lisije da je Filip, koga je car Antioh (IV), dok još beše živ, ostavio da odgaji Antioha (V) sina njegovog da caruje,

56 Vratio se iz Persije i Midije i sa njim vojske koje su išle s carem, i da traži da preuzme poslove (carstva).

57 I požuri naglo da ode (od tvrđave) i kaže caru i vođama vojske i ljudima: "Mi oskudevamo svakodnevno, i hrane nam je malo, i mesto na koje napadamo utvrđeno je, a predstoje nam pojeli ovi iz carstva.

58 Zato sada, dajmo desnicu (mira) ovim ljudima (Judejcima) i sklopimo mir s njima i sa svim narodom njihovim;

59 I dopustimo im da slede za Zakonima svojim kao ranije, jer zbog Zakona svojih, koje mi ukinusmo, oni se razgnjeviše i učiniše sve ovo."

60 I dopade se reč pred carem i velikašima, i posla k njima da sklope mir, i oni prihvatiše.

61 I zakle im se car i velikaši; i na to izađoše (opsednuti) iz utvrđenja.

62 I uziđe car na goru Sion, i vide utvrđenje Mesta, i pogazi zakletvu kojom se zakle, i zapovedi da sruše zid okolo (Hrama).

63 I otide brzo i vrati se u Antiohiju, i nađe Filipa gde vlada gradom, i zavojšti na njega, i zauze grad silom.

Analiza
Pretraga