1 Od Elima se podigoše, i sav zbor sinova Izrailjevijeh dođe u pustinju Sin, koja je između Elima i Sinaja, petnaestoga dana drugoga mjeseca pošto izidoše iz zemlje Misirske.

2 I stade vikati sav zbor sinova Izrailjevijeh na Mojsija i na Arona u pustinji,

3 I rekoše im sinovi Izrailjevi: kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kad sjeđasmo kod lonaca s mesom i jeđasmo hljeba izobila! jer nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu.

4 A Gospod reče Mojsiju: evo učiniću da vam daždi iz neba hljeb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko treba na dan, da ga okušam hoće li hoditi po mome zakonu ili neće.

5 A šestoga dana neka zgotove što donesu, a neka bude dvojinom onoliko koliko nakupe svaki dan.

6 I reče Mojsije i Aron svijem sinovima Izrailjevijem: doveče ćete poznati da vas je Gospod izveo iz zemlje Misirske;

7 A sjutra ćete vidjeti slavu Gospodnju; jer je čuo viku vašu na Gospoda. Jer šta smo mi da vičete na nas?

8 I reče Mojsije: doveče će vam dati Gospod mesa da jedete a ujutru hljeba da se nasitite; jer je čuo Gospod viku vašu, kojom vičete na nj. Jer što smo mi? Nije na nas vaša vika nego na Gospoda.

9 I reče Mojsije Aronu: kaži svemu zboru sinova Izrailjevih: pristupite pred Gospoda, jer je čuo viku vašu.

10 I kad reče Aron svemu zboru sinova Izrailjevih, pogledaše u pustinju, i gle, slava Gospodnja pokaza se u oblaku.

11 I Gospod reče Mojsiju govoreći:

12 Čuo sam viku sinova Izrailjevih. Kaži im i reci: doveče ćete jesti mesa, a sjutra ćete se nasititi hljeba, i poznaćete da sam ja Gospod Bog vaš.

13 I uveče doletješe prepelice i prekriliše oko, a ujutru pade rosa oko okola;

14 A kad se diže rosa, a to po pustinji nešto sitno okruglo, sitno kao slana po zemlji.

15 I kad vidješe sinovi Izrailjevi, govorahu jedan drugomu: šta je ovo? Jer ne znadijahu šta bješe. A Mojsije im reče: to je hljeb što vam dade Gospod da jedete.

16 To je za što zapovjedi Gospod: kupite ga svaki dan koliko kome treba za jelo, po gomor na glavu, po broju duša vaših, svaki neka uzme za one koji su mu u šatoru.

17 I učiniše tako sinovi Izrailjevi; i nakupiše koji više koji manje.

18 Pa mjeriše na gomor, i ne dođe više onom koji nakupi mnogo, niti manje onom koji nakupi malo, nego svaki nakupi koliko mu je trebalo da jede.

19 I reče im Mojsije: niko da ne ostavlja od toga za sjutra.

20 Ali ne poslušaše Mojsija, nego neki ostaviše od toga za sjutra, te se ucrva i usmrdje. I rasrdi se Mojsije na njih.

21 Tako ga kupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo; a kad sunce ogrijevaše, tada se rastapaše.

22 A u šesti dan nakupiše hljeba dvojinom, po dva gomora na svakoga; i dođoše sve starješine od zbora, i javiše Mojsiju.

23 A on im reče: ovo kaza Gospod: sjutra je subota, odmor svet Gospodu; što ćete peći, pecite, i što ćete kuhati, kuhajte danas; a što preteče, ostavite i čuvajte za sjutra.

24 I ostaviše za sjutra, kao što zapovjedi Mojsije, i ne usmrdje se niti bješe crva u njemu.

25 I reče Mojsije: jedite to danas, jer je danas subota Gospodnja, danas nećete naći u polju.

26 Šest ćete dana kupiti, a sedmi je dan subota, tada ga neće biti.

27 I u sedmi dan izidoše neki od naroda da kupe, ali ne nađoše.

28 A Gospod reče Mojsiju: dokle ćete se protiviti zapovjestima mojim i zakonima mojim?

29 Vidite, Gospod vam je dao subotu, zato vam daje šestoga dana hljeba na dva dana. Stojte svaki na svom mjestu, i neka ne odlazi niko sa svojega mjesta u sedmi dan.

30 I počinu narod u sedmi dan.

31 I dom Izrailjev prozva taj hljeb mana; a bijaše kao sjeme korijandrovo, bijela, i na jeziku kao medeni kolači.

32 I reče Mojsije: ovo je zapovjedio Gospod: napuni gomor toga, neka se čuva od koljena do koljena vašega, da vide hljeb, kojim sam vas hranio u pustinji kad vas izvedoh iz zemlje Misirske.

33 I reče Mojsije Aronu: uzmi krčag i naspi pun gomor mane, i metni pred Gospoda da se čuva od koljena do koljena vašega.

34 I ostavi ga Aron pred svjedočanstvom da se čuva, kao što zapovjedi Gospod Mojsiju.

35 A sinovi Izrailjevi jedoše manu četrdeset godina dok ne dođoše u zemlju u kojoj će živjeti; jedoše manu dok ne dođoše na među zemlje Hananske.

36 A gomor je desetina efe.