Galatima 6,3

Znaš li, ko si ti? Ne možeš znati, tačno i istinski znati, dok sebe ne pogledaš bogočovečanskim okom Crkve, dok sebe ne izmeriš bogočovečanskom merom Crkve. Tek kao organski deo tela Crkve, tek kao „sutelesnik“ tela Hristova (Ef. 3,6) možeš saznati ko si, šta si, otkuda dolaziš, kuda ideš, koliko vrediš. Bez toga, tebe će uvek varati um tvoj, i lažno pretstavljati tebe sama tebi samom. Zašto? Zato što ni naš um ne pretstavlja nepogrešivo merilo i nepogrešivog sudiju. I on je pod mnogim slabostima i nesavršenstvima i manama i pomrčinama. Njemu je neophodno, znaš li šta? Da sebe dobrovoljno prinese na žrtvu Gospodu Hristu – Božanskom Logosu, Božanskom Umu, prinese kroz samoodrečni podvig vere, ljubavi, molitve. I onda? Onda će ga čudesni Gospod u Bogočovečanskom telu Crkve Svoje preobraziti, obnoviti, osvetiti, prisajediniti sabornom bogočovečanskom umu Crkve. I tek tu, u tom bogočovečanskom umu Crkve tvoj će um naći sebe, svoju punoću, svoje savršenstvo, svoju svetost, svoju nepogrešivost. I ti ćeš radosno moći sa svima koji su svim bićem, svim srcem, svim umom u Crkvi Hristovoj Reći: „Mi um Hristov imamo“ (1. Kor. 2,16). „Mi“ um Hristov imamo: mi svi zajedno, sa svima svetima, a ne ja sam; moj izdvojeni, osamljeni, neocrkvenjeni um je uvek nemoćan, slab, bedan, pogrešiv, zabludan, varljiv, prevarljiv; vara i sebe i druge oko sebe, vara voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno. Jedino „sa svima svetima“ (Ef. 3,18), u Crkvi Hristovoj, moj um osabornjen, ocrkvenjen, obogočovečen, dobija silu i moć i jasno vidi, opet „sa svima svetima“, kroz njih i pomoću njih – svoj večni put, svoj večni smisao, svoju večnu vrednost, svoj večni život, svoju večnu radost.

Ustvari, moj um je šturo, iako beskonačno „ništa“; i sav ja, sa vascelom svojom dušom i telom i savešću, neprekidno sam beskrajno metafizičko, a i fizičko „ništa“, dok god sam odvojen od Onoga koji je sve i sva za svako biće: od Gospoda Hrista, Boga Logosa, vascelog ovaploćenog u Crkvi Njegovoj. Jer van Bogočoveka Hrista, ja sam sav smrtan, sav sam „ništa“, i fizički sav sam „ništa“, pošto sam baš fizičkom stranom svoga bića i najpodložniji vidljivoj smrtnosti i smrti. Dok moja ljudska misao ne ologosi sebe, ona uvek ostaje fantastično priviđenje, najpre, za sebe samu. Pri tome, besmislenost misli je uvredljivo očigledna. Da, misao je ljudska besmislena sve dok se ne osmisli, ne ologosi Bogom Logosom – Gospodom Hristom u Crkvi Njegovoj: dok se ne ocrkveni, osaborni, osveti, oblagodati, obogočoveči. Tek onda misao ljudska pozna sebe, svoju prirodu, svoju božansku namenu, svoj božanski smisao i cilj i vrednost i besmrtnost i večnost milu i blaženu. A dotle, nema veće muke nego što je misao sama sebi! i nema većeg pakla: misao sama u sebi i sama sa sobom, potpuno otkinuta od Tvorca i Boga misli – Gospoda Hrista, Boga Logosa. Misao ljudska bez Gospoda Hrista ne može poznati ni sebe ni svet oko sebe, niti znati sebe ili svet oko sebe. A kad u uobraženju svom misli da što zna – „ne zna još ništa kao što treba znati“ (1. Kor. 8,2). Ustvari, sva sposobnost misli nije u njoj samoj već u Bogu Logosu i od Boga Logosa (sr. 2. Kor. 3,5). U tome je razumnost misli, i smisao misli, i logičnost misli, i logosnost misli. Bez toga – ona je uvek alogosno priviđenje, alogosno čudovište, koje samo sebe neprestano vija po pustinjama besmislenog postojanja i bića, koje je na kraju svih krajeva nebiće.