Galatima 5,26

Život čovekov se sastoji nesravnjeno više iz nevidljivih doživljavanja i zbivanja negoli iz vidljivih. I vrline čovekove delaju više nevidljivo nego vidljivo; a isto tako i gresi čovekovi. Jer od vrlina čovekovih, šta vidimo? Vidimo samo završetak njihov, samo dela njihova, samo plod i rod njihov. A sav put vrline u duši i telu čovekovom: njeno začeće, klijanje, nicanje, rastenje, oplođavanje, sazrevanje, njenu unutrašnju borbu sa iskušenjima, sušama, olujama, burama, nepogodama, nečistim dusima, – sve to mi ne vidimo. To važi i za greh, i njegovo rastenje i razvijanje u duši čovekovoj i telu. Da bi u duši čovekovoj porasla i sazrela jedna vrlina, naprimer, evanđelska ljubav, koliko unutrašnjih nevidljivih napora čovek mora da učini, i koliko borbi da vodi sa bezbroj nevidljivih neprijatelja te ljubavi; pa onda koliko spoljnih neprijatelja napadaju na nju, a čovek se iz sebe i u sebi bori sa svima njima, bori na život i smrt, i to skoro uvek nevidljivo za ljude oko njega, za bližnje. I još nešto: koliko je evanđelskoj ljubavi u tvojoj duši potrebno za njeno napredovanje, usavršavanje, sazrevanje, da je nevidljivo pomažu nevidljive duhovne sestre njene: vera, molitva, nada, krotost, smernost, blagost, dobrota, celomudrenost, bestrasnost; i nevidljiva duhovna braća njena: post, uzdržanje, trpljenje! I pored toga: koliko je nevidljive anđelske i svetiteljske pomoći iz onog sveta potrebno našoj nevidljivoj duši u ovom svetu, da bi u njoj rasla naša evanđelska ljubav ka svome božanskom savršenstvu!

Tako biva i sa grehom. Svaki greh u nama daleko je više nevidljiv nego vidljiv: raste u nama kroz nevidljiva duhovna zbivanja u našoj duši; i ko sve, i šta sve tu ne doprinosi njegovom porastu! Na prvom mestu: naleti i najezda nevidljivih zlih sila, koje stvaraju povoljnu duhovnu klimu za uspevanje grehova. Naprimer: u meni se začinje i pomalja gordost. Eno je klija, eno je niče, i već sa svih strana naviru neke crne magle koje je hrane, a kroz njih – ko zna kakva nevidljiva bića, crna i užasna! Eno kako se oko klice moje gordosti šunja slavoljublje, pa samoljublje, pa slastoljublje, pa vlastoljublje; i hrane je svojim crnim mlekom. A ko to od vas vidi, o ljudi! Mnogobrojne nevidljivosti kriju od vas greh moj, dok on raste i sazreva u meni. I tek kad grune kroz neko zlo delo, vi ga ugledate. A sve dotle, on je moja nevidljiva sila. Sem toga, koliko je grehova koji zanavek ostanu nevidljiva svojina čovekova! Svojina koja mu nevidljivo svu dušu potapa u smrt, i u carstvo zla i đavola – pakao! Zato postupaj sa svakim čovekom kao sa bićem više nevidljivim nego vidljivim. Jer je u svakom čoveku nesravnjeno više što ti ne vidiš nego što vidiš. Zato i ne sudi brzo i olako čoveka, nijednog! Jer nesravnjeno manje vidiš od njega nego što ne vidiš. Zaista je i veličanstveno i strašno, i uzvišeno i opasno – biti čovek. I mudrost je, koja odiše božanskom besmrtnošću i večnošću: ne tražiti lažne slave, izazivajući jedan drugoga, zavideći jedan drugome. Ljudi! ta vi ste u ovom svetu samo na putu ka svojoj večnoj postojbini, večnoj postojbini ili u carstvu Božjem ili u carstvu đavoljem. Trećega carstva nema u koje bi mogao odvesti vaš zemaljski put.