Filipljanima 2,7

Postavši čovek, Bog Logos je nema sumnje beskrajno "ponizio sebe" (ἑασηὸλ ἐθέλφζε = ispraznio sebe), te je prosto neverovatno kako je i nadalje mogao stalno i neizmenljivo ostati Bogom živeći u majušnom i ništavnom biću ljudskom. Jer, po samoj prirodi svojoj, čovek je neuporedljivo manje i niže biće od Boga. Osim toga, čovek je prirodu svoju grehom i smrću toliko srozao, toliko opoganio, da je samo beskrajno čovekoljublje moglo pobuditi Boga da postane čovek. To je smirenje i poniženje kome nema slična, akamoli ravna. "Da Bog postane čovek, - to je veliko, neiskazano i neizrazivo smirenje, poniženje. Veće poniženje Bog nije mogao izabrati za sebe. Ali bez toga ni svoje besprimerno čovekoljublje pokazati. Zato sveti apostol, da bi izrazio ovo čudo besprimernog smirenja i čovekoljublja, upotrebljava izuzetan i neobično snažan izraz: ἐθέλφζε ἑασηὸλ = isprazni sebe. Kao da je Bog Logos, postavši čovek, ispraznio sebe od svega božanskog. I zaista, kada bi Bog mogao pasti, tojest prestati biti Bog, onda bi za NJega bio najveći pad - postati čovek. Ali, Bog Logos postaje čovek ne prestajući biti Bogom, i živi kao čovek ostajući uvek neizmenljivim Bogom. On "koji je obličje Boga nevidljivoga" (Kol. 1,15) uzima na sebe obličje čoveka vidljivoga, da bi sobom podigao čoveka do Boga. A to znači: da bi ga spasao od greha, smrti i đavola. On, večni Bog, ulazi kao stvarni čovek u naš svet greha, smrti i đavola, i živi u njemu kao istinski čovek, i najočiglednije pokazuje kako se u svetu greha može živeti bez greha, i u svetu smrti - pobediti smrt i satrti đavo. Tako On postaje i Spasitelj i spasenje, On - istiniti Bog i istiniti čovek, On - Bogočovek.

Očigledna je i opitna istina: spasenje je u Spasitelju; čovek se spasava od greha, smrti i đavola, živeći Bogom i Spasiteljem našim Isusom Hristom. Spasenje se nikome ne nameće nasilno.

Spasitelj ga predlaže i daje. On je postao "kao i drugi ljudi", i u svemu bio istinski čovek, samo da bi im na pristupačan, čovečanski način dao sva sredstva i sile spasenja, dao kao brat braći po telu i krvi (sr. Jevr. 2,14-18). I zaista, On je toliko bio stvarni čovek, običan čovek, toliko "kao i drugi ljudi", da su se NJegovi savremenici, gledajući NJegova božanska dela i sile, u čudu pitali: "Otkuda ovome to? I kakva mu je premudrost dana? I čudesa takva čine se njegovim rukama?

Nije li ovo drvodelja, sin Marijin, a brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov?" (Mk. 6,2-3; sr. Mt. 13,55). "Postavši kao i drugi ljudi", Bog Logos je činio božanska dela i projavljivao božansku svemudrost zato što nije prestao biti Bog. "Postavši kao i drugi ljudi" u svemu osim greha, On je sve poslove ljudske obavljao bez učešća greha, sve misli ljudske mislio bez učešća greha, sva osećanja ljudska osećao bez učešća greha; rečju: sav život ljudski proživeo bez učešća greha.

To apostol Pavle govori, onaj isti apostol, koji je o Gospodu Isusu rekao, da je On obličje Boga što se ne vidi, da je rođen pre svake tvari (Kološ. 1, 15), i da u Njemu živi svaka punoća Božanstva tjelesno (2,9). To je Gospod po suštini i po unutrašnjem biću svome, no na oči nađe se kao čovjek. Ljudima kojima je srce okamenjeno i um pomračen, raspoznaju predmete okolo sebe samo očima. Takvi ljudi u one dane pogledaše očima i videše Isusa kao čoveka, i ne dade im se da išta više doznadu o Njemu sem ono što telesnim očima videše. Telesni ljudi pogledaše u Isusa i videše telo, ali ne videše u tom telu ni Boga ni čoveka (idealnog i bezgrešnog).

I danas ko sudi samo prema onome što vidi, odriče Isusu sve ono što ne može da vidi i kod ostalih ljudi. Niko ne može o Gospodu pravdu reći, ko Ga samo očima ceni. Ono što oči mogu od Njega da vide, to je samo jedna mala zavesa, iza koje se kriju večite tajne neba i najveće tajne vremena i zemlje. No da se vidi ono što se krije u Njemu iza telesne zavese, za to treba imati vid duhovni, tj. Duha Božjega u srcu svome, Duha koji odškrinjava zavesu i pokazuje tajne.

Gospode, Tajno najslađa, udostoj nas posete Duha Tvog Svetog. Tebi slava i hvala vavek. Amin.