Sveto pismo
Efescima 4,13
13Dokle dostignemo svi u jedinstvo vjere i poznanje sina Božijega, u čovjeka savršena, u mjeru rasta visine Hristove;
μέχρι καταντήσωμεν οἱ πάντες εἰς τὴν ἑνότητα τῆς πίστεως καὶ τῆς ἐπιγνώσεως τοῦ υἱοῦ τοῦ θεοῦ, εἰς ἄνδρα τέλειον, εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ,
Tumačenje stiha
Komentari
2Šta je cilj sazidanja tela Hristova, i našeg duhovnog uzrastanja u njemu? da „svi dostšnemo“: 1) „u jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega“, 2) „u čoveka savršena“, i 3) „u meru rasta visine Hristove“.
1. Do jedinstva vere i poznanja Hrista dolazi se samo u zajednici „sa svima svetima“, samo sabornim životom „sa svima svetima“, pod vrhovnim rukovodstvom svetih Apostola, Proroka, Evanđelista, Pastira i Učitelja. A njih najsvetije, vodi i rukovodi Duh Sveti, od Pedesetnice pa nadalje kroza sve vekove do Strašnoga Suda. A Duh Sveti i jeste onaj „jedan duh“ u telu Crkve (sr. Ef. 4,4). U Njemu je i od Njega je i „jedinstvo vere i poznanja Sina Božjaga“, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sva istina vere u Hrista i znanja o Hristu nalazi se u Duhu Istine, koji nas i uvodi u svu tu istinu, jednu i jedinstvenu (sr. Jn. 16,13; 15,26; 14,26). On naše osećanje Hrista sjedinjuje sa sabornim srcem Crkve, i naše saznanje Hrista sa sabornim saznanjem Crkve. Telo Crkve je jedno, i ima „jedno srce“ i „jednu dušu“ (D. A. 4,32). U to jedno srce – saborno srce Crkve, u tu jednu dušu – sabornu dušu Crkve mi ulazimo, i sa njima se sjedinjujemo blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, smiravajući um svoj pred svetim sabornim umom Crkve, duh svoj pred Svetim Duhom Crkve. I tako stičemo u sebi neprolazno osećanje i saznanje da smo jedne i iste vere u Gospoda Hrista sa svima svetim apostolima, prorocima i pravednicima. Iste vere u Gospoda i istog poznanja o Gospodu.
Vera u Gospoda Hrista i znanje o Gospodu Hristu pretstavljaju suštinsko, nerazorivo jedinstvo. To dvoje je jedno u Crkvi. I kao jedno daje se Duhom Svetim za smirene podvige, a najpre za smirenoumlje. „Jedinstvo vere, to je ne razlikovati se u pogledu dogmata. Isto tako i jedinstvo poznanja Sina Božjeg znači: ne razlikovati se u shvatanju o Njemu. „Jedinstvo vere znači: kada mi svi budemo imali jednu veru. Jer to i jeste jedinstvo vere kada smo svi jedno – ὃταν πάντες ἓν ὦμεν, kada svi podjednako shvatamo taj savez. I dotle ti se valja truditi, ako si dobio dar da druge nazidavaš – οἰκοδομεῖς. A kada svi mi podjednako verujemo, to i jeste jedinstvo vere“. „Jedinstvo vere znači: da svi imamo jednu veru, ne razlikujući se po dogmatima, niti imajući međusobne razdore u životu. Istinsko je jediistvo vere i poznanja Sina Božjeg: kada pravoslavstvujemo u dogmatima – ἑν τοῖς δόγμασιν ὁρθξοῶμεν – i živimo u ljubavi. Jer Hristos je ljubav“.
2. Dostići „u čoveka savršena“. No šta je savršen čovek, i ko je savršen čovek? Dok se Bogočovek Hristos nije pojavio na zemlji, ljudi nisu znali ni šta je savršen čovek, ni ko je savršen čovek. Duh ljudski nije bio u stanju da iskonstruiše lik savršenog čoveka ni kao zamisao, ni kao ideal, akamoli kao stvarnost. Otuda toliko lutanja za idealnim čovekom i kod najistaknutijih mislilaca roda ljudskog, kao što su: Platon, Sokrat, Buda, Konfučije, Laoce i drugi, dohrišćanski, vanhrišćanski i nehrišćanski tražitelji idealnog, savršenog čoveka. Tek od pojave Bogočoveka među ljudima, ljudi su saznali šta je savršen čovek i ko je savršen čovek, jer su ga videli u stvarnosti, u svojoj sredini. Za ljudsko saznanje nema sumnje više: Isus Hristos je savršeni čovek. Ako je do istine, eno je sva u Njemu, toliko sva u Njemu, da van Njega i nema istine, jer je sam On – Istina; ako je do pravde, eno je takođe sva u Njemu, i to toliko sva u Njemu, da van Njega i nema pravde, jer je sam On – Pravda. I sve što je najbolje, najuzvišenije, najbožanskije, najsavršenije, eno – sve je to ostvareno u Njemu. Nema dobra koje bi čovek zaželeo, a da ga ne nađe u Njemu, Isto tako nema greha koji bi hristoborac zamislio, a da ga može naći u Njemu. Sav je On bez greha, i sav pun svih savršenstava. Dakle: savršen čovek, idealan čovek. Ako nije tako, pokažite drugog koji bi približno bio sličan Njemu. Siguran sam, ne možete pokazati, jer u istoriji roda ljudskog takav ne postoji.
Pitanje je, kako se može dostići „u čoveka savršena“? No, jedinstvenost Jedinstvenoga i sastoji se baš u tome, što je On svima dao mogućnosti da na jedinstven način ne samo dođu u dodir sa „savršenim čovekom“, nego i da postanu sutelesnici Njegovi, zajedničari tela Njegova, „od mesa Njegova i od kostiju Njegovih“(Ef. 5,30). Kako? – Samo zajedno „sa svima svetima“, kroz svete podvige evanđelske, kroz saborni i sveti život Crkve. Jer Crkva i nije drugo nego „savršeni čovek“ na svome putu kroza sve vekove ka konačnom ostvarenju plana Božjeg o svetu. Tako je i najmanjem među nama, i najprezrenijem, i najubogijem, data mogućnost da zajedno sa svima svetima pomoću evanđelskih vrlina dostigne „u čoveka savršena“. – Rečeno je: „dok svi dostignemo u čoveka savršena“. Znači: to se ne daje gordom usamljeniku već smirenom saborniku; daje se za zajednicu „sa svima svetima“. Živeći „sa svima svetima“ u bogočovečanskom telu „savršenog čoveka“ Hrista, svaki hrišćanin, po meri svojih podviga, postiže i sam to savršenstvo, postaje i sam savršen čovek. Tako, u Crkvi postaje za svakoga pristupačan i ostvarljiv onaj božanski cilj i ideal: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ – Bog (Mt. 5,48). Sveti apostol naročito ističe da je cilj Crkve: „da pokažemo svakoga čoveka savršena u Hristu Isusu“ (Kol. 2,28). Bogočovek je Sebe, „savršena čoveka“, iz bezgraničnog i nenasitog čovekoljublja preobrazio u Crkvu, da bi sve koji postanu članovi njeni, preobrazio u savršene ljude. Jedan je cilj celokupnog bogočovečanskog domostroja spasenja: „da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen“ (1. Tm. Z,17).
3. Dostići „u meru rasta visine Hristove – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= u meru rasta punoće Hristove)“. Šta to znači? šta je to što sačinjava visinu Hristovu, punoću Hristovu? čime je On to ispunjen? – Božansknm savršenstvima. Jer „u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9), živi u granicama tela ljudskog. Time Spas i pokazuje da je telo ljudsko sposobno da smesti u sebe punoću Božanstva, i da je to ustvari cilj ljudskoga bića. Stoga, dostići „u meru rasta visine Hristove“ znači: uzrasti i urasti u sva Njegova božanska savršenstva, duhovno se sa njima blagodaću sjedinnti, sebe po njima razliti, u njima živeti. Ili: Hrista, punoću Božanstva što je u Njemu doživljavati kao svoj život, kao svoju dušu, kao svoju svevrednost, kao svoju večnost, kao svoj svecilj i svesmisao. Doživljavati Ga kao jedinog pravog Boga i kao jedinog pravog čoveka; kao savršenog Boga i kao savršenog čoveka, u kome je sve ljudsko dovedeno do vrhunca svoga čovečanskog savršenstva. Doživljavati Ga kao savršenu božansku Istinu, i kao savršenu božansku Pravdu, i kao savršenu božansku Ljubav, i kao savršenu božansku Mudrost, i kao savršen božanski Život, večni Život. Rečju: doživljavati Ga kao Bogočoveka, kao svesmisao svih bogozdanih svetova.
Kako je to moguće? Moguće je opet samo u zajednici „sa svima svetima“. Jer je rečeno: „dok dostignemo svi u meru rasta visine Hristove“, – ne samo ja, ne samo ti, ne samo mi, nego svi, samo vođeni i predvođeni svetim Apostolima i Prorocima i Evanđelistima i Pastirima i Učiteljima. Samo Svetitelji znaju put, imaju sva sveta sredstva, i daju ih bogočežnjivcima da porastu „u meru rasta visine Hristove“. A visina Hristova, a punoća Hristova šta je ako ne Njegovo sveto Bogočovečansko telo Crkva? Otuda: dostići u meru rasta visine Hristove, nije drugo do postati pravi član Crkve. Jer Crkva i jeste „punoća Hristova“, „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1,26). Član si Crkve? – To znači: stalno si „sa svima svetima“, a preko njih sa čudesnim i čudotvornim Gospodom Hristom. A sa Njim – ti si sav beskonačan, sav svet, sav večan, sav ljubav, sav istina, sav pravda, sav molitva. Sve tvoje – jednog je srca, jedne duše „sa svima svetima“: saboran ti je um, saborna duša, saborno srce, saborna istina, saboran život. Sve saborno – Duhom Svetim, i ti sav: nisi svoj, sav si u svima i kroza sve; i svi su u tebi, i kroza te. Ništa tvoje i nije tvoje, jer je ustvari tvoje preko svih svetih; i ti sam nisi svoj već Hristov, i samo preko Njega svoj, ili svoj samo „sa svima svetima“. Oni te s radošću neiskazanom i čine Hristovim, i ispunjuju punoćom Hristovom: od koga je, i radi koga je, i u kome je sve (sr. Kol. 1,16-17). – Tako: Crkvom i samo u Crkvi ljudi postižu cilj i svecilj, smisao i svesmisao ljudskoga bića u svima svetovima.
1. Do jedinstva vere i poznanja Hrista dolazi se samo u zajednici „sa svima svetima“, samo sabornim životom „sa svima svetima“, pod vrhovnim rukovodstvom svetih Apostola, Proroka, Evanđelista, Pastira i Učitelja. A njih najsvetije, vodi i rukovodi Duh Sveti, od Pedesetnice pa nadalje kroza sve vekove do Strašnoga Suda. A Duh Sveti i jeste onaj „jedan duh“ u telu Crkve (sr. Ef. 4,4). U Njemu je i od Njega je i „jedinstvo vere i poznanja Sina Božjaga“, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sva istina vere u Hrista i znanja o Hristu nalazi se u Duhu Istine, koji nas i uvodi u svu tu istinu, jednu i jedinstvenu (sr. Jn. 16,13; 15,26; 14,26). On naše osećanje Hrista sjedinjuje sa sabornim srcem Crkve, i naše saznanje Hrista sa sabornim saznanjem Crkve. Telo Crkve je jedno, i ima „jedno srce“ i „jednu dušu“ (D. A. 4,32). U to jedno srce – saborno srce Crkve, u tu jednu dušu – sabornu dušu Crkve mi ulazimo, i sa njima se sjedinjujemo blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, smiravajući um svoj pred svetim sabornim umom Crkve, duh svoj pred Svetim Duhom Crkve. I tako stičemo u sebi neprolazno osećanje i saznanje da smo jedne i iste vere u Gospoda Hrista sa svima svetim apostolima, prorocima i pravednicima. Iste vere u Gospoda i istog poznanja o Gospodu.
Vera u Gospoda Hrista i znanje o Gospodu Hristu pretstavljaju suštinsko, nerazorivo jedinstvo. To dvoje je jedno u Crkvi. I kao jedno daje se Duhom Svetim za smirene podvige, a najpre za smirenoumlje. „Jedinstvo vere, to je ne razlikovati se u pogledu dogmata. Isto tako i jedinstvo poznanja Sina Božjeg znači: ne razlikovati se u shvatanju o Njemu. „Jedinstvo vere znači: kada mi svi budemo imali jednu veru. Jer to i jeste jedinstvo vere kada smo svi jedno – ὃταν πάντες ἓν ὦμεν, kada svi podjednako shvatamo taj savez. I dotle ti se valja truditi, ako si dobio dar da druge nazidavaš – οἰκοδομεῖς. A kada svi mi podjednako verujemo, to i jeste jedinstvo vere“. „Jedinstvo vere znači: da svi imamo jednu veru, ne razlikujući se po dogmatima, niti imajući međusobne razdore u životu. Istinsko je jediistvo vere i poznanja Sina Božjeg: kada pravoslavstvujemo u dogmatima – ἑν τοῖς δόγμασιν ὁρθξοῶμεν – i živimo u ljubavi. Jer Hristos je ljubav“.
2. Dostići „u čoveka savršena“. No šta je savršen čovek, i ko je savršen čovek? Dok se Bogočovek Hristos nije pojavio na zemlji, ljudi nisu znali ni šta je savršen čovek, ni ko je savršen čovek. Duh ljudski nije bio u stanju da iskonstruiše lik savršenog čoveka ni kao zamisao, ni kao ideal, akamoli kao stvarnost. Otuda toliko lutanja za idealnim čovekom i kod najistaknutijih mislilaca roda ljudskog, kao što su: Platon, Sokrat, Buda, Konfučije, Laoce i drugi, dohrišćanski, vanhrišćanski i nehrišćanski tražitelji idealnog, savršenog čoveka. Tek od pojave Bogočoveka među ljudima, ljudi su saznali šta je savršen čovek i ko je savršen čovek, jer su ga videli u stvarnosti, u svojoj sredini. Za ljudsko saznanje nema sumnje više: Isus Hristos je savršeni čovek. Ako je do istine, eno je sva u Njemu, toliko sva u Njemu, da van Njega i nema istine, jer je sam On – Istina; ako je do pravde, eno je takođe sva u Njemu, i to toliko sva u Njemu, da van Njega i nema pravde, jer je sam On – Pravda. I sve što je najbolje, najuzvišenije, najbožanskije, najsavršenije, eno – sve je to ostvareno u Njemu. Nema dobra koje bi čovek zaželeo, a da ga ne nađe u Njemu, Isto tako nema greha koji bi hristoborac zamislio, a da ga može naći u Njemu. Sav je On bez greha, i sav pun svih savršenstava. Dakle: savršen čovek, idealan čovek. Ako nije tako, pokažite drugog koji bi približno bio sličan Njemu. Siguran sam, ne možete pokazati, jer u istoriji roda ljudskog takav ne postoji.
Pitanje je, kako se može dostići „u čoveka savršena“? No, jedinstvenost Jedinstvenoga i sastoji se baš u tome, što je On svima dao mogućnosti da na jedinstven način ne samo dođu u dodir sa „savršenim čovekom“, nego i da postanu sutelesnici Njegovi, zajedničari tela Njegova, „od mesa Njegova i od kostiju Njegovih“(Ef. 5,30). Kako? – Samo zajedno „sa svima svetima“, kroz svete podvige evanđelske, kroz saborni i sveti život Crkve. Jer Crkva i nije drugo nego „savršeni čovek“ na svome putu kroza sve vekove ka konačnom ostvarenju plana Božjeg o svetu. Tako je i najmanjem među nama, i najprezrenijem, i najubogijem, data mogućnost da zajedno sa svima svetima pomoću evanđelskih vrlina dostigne „u čoveka savršena“. – Rečeno je: „dok svi dostignemo u čoveka savršena“. Znači: to se ne daje gordom usamljeniku već smirenom saborniku; daje se za zajednicu „sa svima svetima“. Živeći „sa svima svetima“ u bogočovečanskom telu „savršenog čoveka“ Hrista, svaki hrišćanin, po meri svojih podviga, postiže i sam to savršenstvo, postaje i sam savršen čovek. Tako, u Crkvi postaje za svakoga pristupačan i ostvarljiv onaj božanski cilj i ideal: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ – Bog (Mt. 5,48). Sveti apostol naročito ističe da je cilj Crkve: „da pokažemo svakoga čoveka savršena u Hristu Isusu“ (Kol. 2,28). Bogočovek je Sebe, „savršena čoveka“, iz bezgraničnog i nenasitog čovekoljublja preobrazio u Crkvu, da bi sve koji postanu članovi njeni, preobrazio u savršene ljude. Jedan je cilj celokupnog bogočovečanskog domostroja spasenja: „da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen“ (1. Tm. Z,17).
3. Dostići „u meru rasta visine Hristove – εἰς μέτρον ἡλικίας τοῦ πληρώματος τοῦ Χριστοῦ (= u meru rasta punoće Hristove)“. Šta to znači? šta je to što sačinjava visinu Hristovu, punoću Hristovu? čime je On to ispunjen? – Božansknm savršenstvima. Jer „u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“ (Kol. 2,9), živi u granicama tela ljudskog. Time Spas i pokazuje da je telo ljudsko sposobno da smesti u sebe punoću Božanstva, i da je to ustvari cilj ljudskoga bića. Stoga, dostići „u meru rasta visine Hristove“ znači: uzrasti i urasti u sva Njegova božanska savršenstva, duhovno se sa njima blagodaću sjedinnti, sebe po njima razliti, u njima živeti. Ili: Hrista, punoću Božanstva što je u Njemu doživljavati kao svoj život, kao svoju dušu, kao svoju svevrednost, kao svoju večnost, kao svoj svecilj i svesmisao. Doživljavati Ga kao jedinog pravog Boga i kao jedinog pravog čoveka; kao savršenog Boga i kao savršenog čoveka, u kome je sve ljudsko dovedeno do vrhunca svoga čovečanskog savršenstva. Doživljavati Ga kao savršenu božansku Istinu, i kao savršenu božansku Pravdu, i kao savršenu božansku Ljubav, i kao savršenu božansku Mudrost, i kao savršen božanski Život, večni Život. Rečju: doživljavati Ga kao Bogočoveka, kao svesmisao svih bogozdanih svetova.
Kako je to moguće? Moguće je opet samo u zajednici „sa svima svetima“. Jer je rečeno: „dok dostignemo svi u meru rasta visine Hristove“, – ne samo ja, ne samo ti, ne samo mi, nego svi, samo vođeni i predvođeni svetim Apostolima i Prorocima i Evanđelistima i Pastirima i Učiteljima. Samo Svetitelji znaju put, imaju sva sveta sredstva, i daju ih bogočežnjivcima da porastu „u meru rasta visine Hristove“. A visina Hristova, a punoća Hristova šta je ako ne Njegovo sveto Bogočovečansko telo Crkva? Otuda: dostići u meru rasta visine Hristove, nije drugo do postati pravi član Crkve. Jer Crkva i jeste „punoća Hristova“, „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1,26). Član si Crkve? – To znači: stalno si „sa svima svetima“, a preko njih sa čudesnim i čudotvornim Gospodom Hristom. A sa Njim – ti si sav beskonačan, sav svet, sav večan, sav ljubav, sav istina, sav pravda, sav molitva. Sve tvoje – jednog je srca, jedne duše „sa svima svetima“: saboran ti je um, saborna duša, saborno srce, saborna istina, saboran život. Sve saborno – Duhom Svetim, i ti sav: nisi svoj, sav si u svima i kroza sve; i svi su u tebi, i kroza te. Ništa tvoje i nije tvoje, jer je ustvari tvoje preko svih svetih; i ti sam nisi svoj već Hristov, i samo preko Njega svoj, ili svoj samo „sa svima svetima“. Oni te s radošću neiskazanom i čine Hristovim, i ispunjuju punoćom Hristovom: od koga je, i radi koga je, i u kome je sve (sr. Kol. 1,16-17). – Tako: Crkvom i samo u Crkvi ljudi postižu cilj i svecilj, smisao i svesmisao ljudskoga bića u svima svetovima.
O braćo moja, potrebna je dubina smirenja pored jake vere, da bi se Živa Voda ulila u nas. I u prirodi gledamo, da nisko zemljište voda lakše natapa. Što god je niže smerno poniženje naše pred Gospodom Isusom, to se dragovoljnije On spušta u nas, natapa nas Svojom životvornošću i ispunjava nas kao sasud Svoj punoćom svojom besmrtnom.
O Gospode Isuse, punoćo života, mudrosti, krasote i slasti, pomozi nam poniziti se pred veličanstvom Tvojim Božanskim, da bi se udostojili Tvoje posete. Tebi slava i hvala vavek. Amin.