Efescima 2,3

Iskustvo , sveopšte iskustvo roda ljudskog svedoči: svi su ljudi sinovi protivljenja, jer svi žive u gresima i prestupima. Sveti apostol ubraja i sebe u njih i izjavljuje: U gresima i prestupima „i mi svi živesmo negda po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gnjeva, kao i ostali“. – A mi ljudi živimo u gresima i prestupima? Kada živimo „po željama tela svoga – ἐν ταῖς ἐπιθυμίαις τῆς σαρκὸς ἡμῶν“. A šta su želje tela? Slasti grehovne. Mada sazdano Bogom bezgrešno i sveto, telo je svojim dobrovoljnim i upornim slastoljubljem grehovnim pretvorilo slasti grehovne u nešto svoje, u volju svoju, u htenje svoje, u život svoj, u logiku svoju, u razum svoj, u radost svoju, u cilj svoj, u smisao svoj. Grehovne slasti, a preko njih gresi, postali su u nama volja naša, volja i tela našeg, volja i razuma našeg, što sveti apostol i tvrdi govoreći: da mi živimo u gresima i prestupima „tvoreći volje tela i razuma – τὰ θελήματα τῆς σαρκὸς καὶ τῶν διανοιῶν. „ Tvoreći volju tela, mi grešimo telesno – σωματικῶς – , a tvoreći volju razuma, mi grešimo duhovno – ψυχικῶς“. Kao neka živa sila, greh se razlio po celom biću ljudskom: po duši, po razumu, po srcu, po volji, po telu, i učestvuje u svemu što čovek misli, oseća, hoće, radi. Hteo ili ne, greholjubiv čovek: kad misli – umnogome grehom misli; kad oseća – umnogome grehom oseća; kad hoće – umnogome grehom hoće; kad radi – umnogome grehom radi (sr. Rm. 7,15-20; Kol, 3,7). Greh se toliko srodio sa ljudskom prirodom, toliko postao za nju prirodan, iako nije njene suštine, da su svi ljudi – „po prirodi deca gnjeva“ – τέκνα φύσει ὀργῆς. „Deca gnjeva“: stalno se gnjeve na sve što nije greh ili grehovna slast; stalno se gnjeve na sve što je Božje. To su ustvari rođena braća „sinova protivljenja“: svi se oni i gnjeve na Boga i na sve Božje, i protive Bogu i svemu Božjem. Deca greha su „deca gnjeva“. Jer jedino na šta se Bog gnjevi u ljudima jeste greh (sr. Rm. 1,18). A gnjev Božji na greh, prenosi se i na ljude kada oni uporno izjednačuju sebe sa grehom i dobrovoljno ostaju deca greha – „deca gnjeva“ (sr. Rm. 2,8-9; Kol. 3,6), „sinovi protivljenja“ (Ef. 5,6). Živeći u gresima, mi ustvari mrtvujemo daleko od Boga, u svome malom zemaljskom paklu, ali koji ima sve odlike i oznake večnoga pakla, i u kome je kroz sve naše slasti i strasti vrhovni, mada nevidljivi, vladar i gospodar – đavo i crni anđeli njegovi.