2. Solunjanima 1,2

Sve božanske trojične sile u Crkvi, kojima se vrši spasenje sveta, nazivaju se i jesu blagodat. Blagodat je sva, i najmanja i najveća, uvek od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Ustvari, nema male blagodati, sva je blagodat velika i prevelika, jer je sva od Svete Trojice, samo se daje ljudima u potrebnim merama, prema meri njihove vere i ljubavi i ostalih podviga. Ali uvek u dovoljnoj meri, potrebnoj da čovek može pobediti u sebi svaki greh, svaku smrt, svakog zloduha. Blagodat je sila koja čoveka drži u granicama trojičnosti, u življenju trojičnošću, u podvigu otrojičenja, i neda mu da zastrani u vanbožje i nebožje. Neda mu, ako on svim srcem, svom dušom, svim umom, svom snagom dobrovoljno stremi k Bogu, hoće da živi Bogom i radi Boga. Kada se slobodna volja čovekova dobrovoljno potčini blagodati, i živeći njome sva se oblagodati, onda čovek lako i radosno izvršuje sve zapovesti Gospodnje, ostvaruje sve podvige evanđelske, praktikuje sve svete vrline. Tada božanski mir silazi u njegovu dušu, "mir koji prevazilazi svaki um" (Flb. 4,7): jer trojična blagodat "čuva srca ljudska i misli ljudske u Gospodu Isusu" (Flb. 4,7), čuva ih i drži ih van greholjublja, van strasti, van bogobornih i bogoprotivnih prohteva i želja. Bez blagodati trojične nema mira biću ljudskom, savesti ljudskoj, srcu ljudskom, umu ljudskom. Samo oblagodaćeno srce poseduje božanski mir, i oblagodaćena savest, i oblagodaćen um. Jedino otrojičujućom blagodaću biće ljudsko raste iz sile u silu, iz savršenstva u savršenstvo, koja stoje pred njim kao bogopostavljeni zadatak njegovoj bogolikoj prirodi. I sa tim otrojičenjem uporedo raste mir i radost spasenja, mir i radost vere, vere - u Gospoda Hrista, jedinog istinitog Boga; mir i radost ljubavi - ka Gospodu; mir i radost molitve - ka Gospodu; mir i radost svih hristočežnjivih podviga ka Gospodu: "mir i radost u Duhu Svetom" (Rim. 14,17; sr. Gal. 5,22-23). Jer sve Hristovo i evanđelsko ostvaruje se u srcu hrišćaninovom Duhom Svetim.