2. Solunjanima 1,10

Šta je slava čovekove duše? Bogolikost njena: Bog u liku njenom. A šta je slava čovekova tela? Bogolika duša: božanskost i bogočežnjivost njena. Ustvari, jedna je i ista slava i duše i tela ljudskog: bogolikost, sve božanske klice i sile, date im pri stvaranju. To razrađeno i umnoženo u telu i duši, - slava je i tela i duše, slava vascelog bića čovekovog. Duša je od Gospoda i radi Gospoda, zato je slava njena: ispuniti sebe svakom punoćom Božjom (sr. Kol. 1,16; Jevr. 2,10; Kol. 2,9-10; Ef. 1,23; 3,19). A to nije drugo do podvig blagodatnog osvećenja sebe, oboženja sebe, ohristovljenja sebe. Jer ukoliko čovek ispunjuje sebe "svakom punoćom Božjom" pomoću svetih tajni i svetih vrlina, utoliko postaje svetiji, bogopodobniji, hristolikiji. A time i slavniji. Jer je to, jedino to - neprolazna i večita slava bića ljudskog: jedina ljudska slava koja nadživljuje našu telesnu smrt i ovaj vidljivi svet. A ta slava - sva je od Gospoda Hrista: jer je On - slava naša, večna slava ljudskoga bića. To će se naročito obelodaniti "u onaj dan", u dan Strašnoga suda. Tada će sva hristolikost duše svetih ispuniti i njihova vaskrsla tela, i ona će zasijati večnom hristolikošću; te će tako i njihova hristolika tela biti "jednaka telu slave NJegove" (Flb. 3,21). U svetima Božjim još za života njihova na zemlji slava je njihova - u hristolikosti bića njihova, naročito duše njihove, i unekoliko i tela njihovog, kao organa duše njihove. Samo je sve to pokriveno, i sakriveno, raznim nevoljama i mukama i porugama i sramotama, kroz koje sveti Božji ljudi prolaze u ovom životu i svetu. A "u onaj dan", kada sunce naše, Gospod Hristos dođe po drugi put u slavi Svojoj večnoj, tada će i sveti NJegovi zablistati NJime - Nezalaznom Svetlošću, NJime - Suncem Pravde, zablistati u potpunosti: i On će biti u njima sve i sva: i život i istina i radost i ljubav i večnost i blaženstvo; i živeći NJime vascelim bićem Svojim, oni će sve NJegovo osećati kao svoje, i "biće kao i On" (sr. 1. Jn. 3,2): potpuno hristoliki, hristopodobni, i time proslavljeni slavom kojoj nema kraja ni u kakvoj večnosti. Tako: Gospod čudesni biće slava svetih Svojih, a i oni će biti slava NJegova: jer će se tada u potpunosti otkriti čudesna svemudrost NJegova u stvaranju sveta i u spasenju sveta, a kroz spasenje i u proslavljenju sveta.

"U onaj dan" biće svakom ljudskom biću jasno da je Bogočovek Hristos zaista jedina istinska slava i jedina istinita divota ljudskog bića, ljudskog roda uopšte, i svega vidljivoga i nevidljivoga. Tada će svaka duša svakog vernika pokazati u sebi divnog Gospoda Hrista: koga je ona verom uselila u sebe, verom usvojila, verom pronela kroz vascelo biće svoje, verom izjednačila sa sobom, verom pretvorila u svoju savest, u svoj um, u svoju dušu, u svoje biće. Jer šta je vera? Vera je - potpuna predanost sebe Gospodu Hristu, jedinom istinitom Bogu, i život u Njemu, po Njemu, i radi Njega. Hrišćanin verom postaje organski deo Bogočovečanskog bića Hristovog, postaje loza na čokotu - Hristu; i živeći na tom Ĉokotu i od tog Ĉokota, on živi božanskim silama Gospoda Hrista, živi NJegovim vascelim Božanstvom, i tako živeći Spasiteljem on se spasava od greha, smrti i đavola, i rađa mnogo roda - neprolaznog, večnog, bogočovečnog (sr. Jn. 15,1-6). Živeći Gospodom Hristom, hrišćanin stiče sve što je Hristovo, ohristovljuje se, obogočovečuje se, ovečnuje se: Hristova božanska LJubav postaje njegova, i Hristova božanska Pravda, i Hristova božanska Lepota; sve Hristovo postaje hrišćaninovo, i sve hrišćaninovo - Hristovo. I duhovni lik hrišćaninov još ovde na zemlji u mnogome liči na Hrista. A "u onaj dan" divni Gospod Hristos zasijaće "u svima koji ga verovaše"; i u potpunosti će se ispuniti reči svetog psalmopevca: "Divan je Bog u svetima svojim" (Ps. 67,36), i "u svima koji ga verovaše". Jer vera i jeste osvećujuća i ohristovljujuća sila bića čovekova: ona nizvodi u čovekovo biće božanske sile jedinog istinitog Boga i Gospoda i razliva ih po čovekovom biću, i tako osvećuje i ohristovljuje čovekovo biće. U samoj začetnoj klici svojoj vera je sveta, osvećujuća sila, jer povuče biće čovekovo ka "Jedino Svetom": tojest ka jedinom istinitom Bogu i Gospodu. I zatim vera neprekidno raste kroz ostale svete vrline i svete tajne, a time raste i njena osvećujuća sila, koja postepeno i organski zahvata i drži celo biće čovekovo. Od mere vere zavisi mera svetosti: što veća vera - veća svetost; najveća vera - najveća svetost. Ali i najvećoj i najmanjoj veri svetost daje sam Gospod svetosti. Jer vera, i ona najveća i ona najmanja, time je vera što verujućeg vezuje i ujedinjuje sa Gospodom Hristom - Gospodom svetosti. A u toj svetosti - večna lepota i večna divota našeg ljudskog bića. Da, u toj svetosti - naša hristolikost, naša bogolikost, i u njoj naša blažena božanska večnost. Jer i početna, jer i najmanja svetost čovekova bića je od bogolikosti i u bogolikosti, od hristolikosti i u hristolikosti. Vera u Hrista i nije drugo do - neprekidno razvijanje u sebi hristolikosti u sve većoj i većoj meri. Koji veruje u Hrista - već je hristolik. A u toj hristolikosti i - njegova večna lepota i divota, koja se u zemaljskom svetu često i ne primećuje, ali će zato "u onaj dan" zablistati u svima vernima.

U čemu se sastoji podvig vere? U svesrdnom usvajanju svedočanstva o Hristu Bogočoveku kao jedinom istinitom Bogu i jedinom istinitom Spasitelju roda ljudskog. Taj podvig dobrovoljno usvaja Gospoda Hrista kao Večnu Istinu, kao Večnu Pravdu, kao Večnu LJubav, kao Večni Život. No u isto vreme tim podvigom čovek predaje Gospodu Hristu svu dušu svoju, sve srce svoje, sav um svoj, svu snagu svoju; predaje Mu ih da ih On preradi i preobrazi u hristolike sile i sposobnosti, da ih ohristovi, i time oboži, obesmrti, ovečni, otrojiči. Vođen verom, hrišćanin u ovom životu prolazi kroz bezbroj muka i stradanja, zato što je ovaj svet pun hristobornih sila, vidljivih i nevidljivih. No prolazeći junački tako, on iznutra raste "rastom Božjim" (sr. Kol. 2,19), raste iz sile u silu, iz radosti u radost: jer raste kroz sve što je Hristovo i božansko, kroz sve ono što je čudesni Gospod doneo rodu ljudskom i otkriva veri, a što oko ljudsko videlo nije, ni uho ljudsko čulo, ni u srce čoveku došlo (sr. 1. Kor. 2,9). Tako, kroz podvig vere jačajući svakom snagom Hristovom, hrišćani s radošću trpe sva stradanja (sr. Kol. 1,11; Ef. 6,10), ispunjuju duše svoje božanskim bogatstvom Hristovim (sr. 1. Kor. 1,5; Rim. 8,32). To NJegovo božansko svebogatstvo postaće "u onaj dan" očigledno za sve: i za verne i za neverne. Ta očiglednost će vernima biti na večnu radost, a nevernima na večnu muku.