Stari zavet
A u ovo vreme krete Antioh (IV Epifan) u drugi ratni pohod na Egipat.*
A dogodi se da po celom Gradu (Jerusalimu) skoro četrdeset dana pokazivahu se u vazduhu konjanici gde trče, sa zlatnom odećom i konjima, naoružani kao čete,
I redovi konjanika u bojnom poretku, i sa napadima i jurišima sa obe strane, i pokreti štitova, i mnoštvo kopalja, i zveket mačeva, i izbacivanje strela, i bljesak zlatnih ukrasa i svakovrsnih oklopa na grudima.
I zbog toga se svi moljahu da ta pojava (την έπιφάνειαν) bude na dobro.
A kada bi lažni glas da je Antioh promenio životom, uze Jason ne manje od hiljadu (ljudi) i iznenada izvrši napad na Grad, a branioci na zidu biše potisnuti, i kad već na kraju beše da Grad padne, Menelaj pobeže u vrhograd (akropolj).
A Jason nemilosrdno činjaše pokolj svojih sugrađana, ne shvatajući da zadobijanje dnevnog blagostanja (εύημερίαν) nad svojim srodnicima jeste najgora dnevna nesreća (δυσημερίαν), kao da zadobija trofeje od neprijatelja a ne od svojih sunarodnika.
No vlast ne osvoji, a za kraj svog podmuklog zla dobi posramljenje, jer opet kao begunac u zemlju Amonićana pobeže.
Snađe ga pak kraj zlog života: bi zatvoren (u tamnicu) od Arete (I), vladara Arapskog (Navutejskog), i bežeći iz grada u grad gonjen od sviju, a omražen kao odstupnik od Zakona (otačkih) i prezren kao dželat otadžbine i sugrađana, bi izgnan u Egipat.
I on, koji je mnoge odstranio iz otadžbine, propade u stranoj zemlji: otide u Lakedemoniju (u Spartu) misleći da će tamo, zbog srodstva, naći zaštitu.
I on, koji je mnoge ljude bacio na zemlju nesahranjene, ostade neoplakan (niodkoga), i nemade nikakvu sahranu, niti ikakav, ni očinski grob.
A kada car (Antioh IV Epifan) doznade za ove događaje, smatraše da se Judeja pobunila. Zato, vrativši se iz Egipta, razdražen kao zver u duši, zauze Grad (Jerusalim) borbom;
I zapovedi vojnicima da bespoštedno seku sve koje uhvate i kolju one koji bežahu na krovove kuća.
I bi mladića i staraca ubijanje, ljudi i žena i dece uništavanje, devojaka i οdojčadi klanje.
Osamdeset hiljada u toku cela tri dana bi uništeno, četrdeset hiljada rukom poklano, a ne manje od zaklanih bi prodano (kao roblje).
I ne zadovolji se samo time, nego se drznu da uđe u Najsvetiji na celoj zemlji Hram, imajući za vođu Menelaja, koji bi izdajnik i Zakona i otadžbine.
I oskvrnjenim rukama uze sveštene sasude i ono što drugi carevi podariše za napredak i slavu i čast Mesta (Svetog), i zgrabivši davaše u oskrnavljene ruke.
I uznošaše se visoko mišlju svojom Antioh (IV Epifan), ne shvatajući da zbog grehova žitelja Grada, zakratko se razgnjevi Gospod i odvrati oči od Mesta (Svetog).
A da ne behu (Izrailjci) krivi za mnoge grehe, (tako) kao što je Iliodor, poslan od cara Selevka da uđe u riznicu (Hrama), i ovaj bi (car Antioh) ušavši bio brzo kažnjen, te bi bio odvraćen od drskosti.
Jer nije Narod (το έθνος) radi Mesta, nego je radi Naroda ovo Mesto Gospod izabrao.
Zbog toga je i ovo Mesto, uzevši udela u nesrećama Naroda koje mu se dogodiše, potom imalo udela i u dobročinstvima (Gospodnjim); i zahvaćeno gnjevom Svedržitelja, opet je u izmirenju (καταλλαγή) Velikoga Gospodara (s narodom), bilo (i ono) vaspostavljeno sa svom slavom.
Antioh, pak, uzevši hiljadu i osam stotina talanata iz Hrama, brzo se vrati u Antiohiju, misleći iz gordosti da može učiniti zemlju plovnu a more prohodno, zbog nadmenosti srca (svoga).
A ostavi i namesnike da zlostavljaju narod: u Jerusalimu Filipa, po poreklu Frigijca, a po naravi varvarskijeg od onoga koji ga postavi;
A u Garizinu (u Samariji) Andronika; i još uz njih Menelaja (prvosveštenika), koji se gore od drugih nadimaše (zlom) nad građanima, a prema građanima Judejcima imađaše neprijateljsko raspoloženje.
A posla i načelnika iz Mizije Apolonija sa dvadeset dve hiljade vojnika, zapovedivši da sve odrasle pokolje, a žene i mlađe da proda (kao roblje).
Ovaj pak došavši u Jerusalim i odglumivši miroljupca, suzdrža se do svetog dana subotnjeg, pa našavši Judejce da miruju (tog dana) zapovedi potčinjenoj mu vojsci da uzme oružje,
I pobi sve one koji iziđoše da vide (vojsku), te jurišnu u Grad i sa oružjem pobi veliko mnoštvo.
Α Juda Makavej, sa desetoricom, udalji se u pustinju, i življaše sa svojim (saborcima) u gorama poput zveri; i hraneći se biljnom hranom življahu tako da ne bi učestvovali u oskvrnjenju (s idolopoklonicima).