Stari zavet
A Nikanor kad doznade da se Judini ljudi nalaze u mestima Samarjanskim, nameravaše da u dan odmora (subotu) sa svakom sigurnošću napadne na njih.
Oni pak Judejci, koji behu nasilno mobilisani s njim, govorahu (mu): "Nipošto nemoj da ih tako divlje i varvarski pobiješ, nego odaj slavu danu koji je sa svetošću izabrao Svevideći."
A trikletnik zapita: "Da li postoji na nebu Moćni (δυνάστης Vladar) koji je naredio da se praznuje (αγειν) dan subotnji?"
A kad oni odgovoriše: "Postoji Gospod Živi, Koji je na nebu Vladar, Koji je zapovedio da se poštuje (άσκειν) sedmina."
A on reče: "I ja sam, veli, vladar na zemlji koji zapovedam da se uzme oružje i izvršavaju službe carstva." Ipak nije uspeo da ostvari svoju groznu nameru.
I Nikanor sa svakom nadmenošću uzdizaše vrat (gorđaše se) i zamisli da podigne opšti spomenik (κοινόν τρόπαιον) pobede nad Judom i njegovima.
Α Makavej beše neprestano uveren sa svakom nadom da će dobiti zaštitu od Gospoda,
I podsticaše one s njime da se ne plaše nailaska neprijatelja, imajući na umu ranije im bivale pomoći s Neba, i sada da očekuju s nadom pomoć i pobedu koja će im doći od Svedržitelja.
I utešavajući ih iz Zakona i Proroka, podsetivši ih i na podvige koje su izvršili, učini ih još raspoloženijima (za borbu).
I kada ih revnošću podiže, dade im naredbe, pokazavši istovremeno neverodostojnost mnogobožaca i (njihov) prekršaj zakletve.
Svakoga pak od njih naoružavaše ne toliko sigurnošću štitova i kopalja, koliko hrabrenjem dobrim rečima. I uz to im ispriča san verodostojan, viđenje neko, koje ih sve obradova.
A beše njegova vizija ovakva: (Vide) Oniju, bivšeg prvosveštenika, čoveka blagog i dobrog, dostojnog poštovanja pri susretu, krotkog u ponašanju, i u govoru nastupajućeg dolično, koji je od mladosti naučno sve što je svojstveno vrlini; njega (vide), kako sa ispruženim (k nebu) rukama moli za svu zajednicu (σνστήματι saboρ) Judeja.
Potom se, takođe, pojavi čovek, koji se odlikovaše sedinom i slavom, a oko njega beše neka čudesna i veličanstvena prevashodnost.
I govoraše Onija i reče: "Ovaj bratoljubac, koji se mnogo moli za narod i za Sveti Grad, jeste Jeremija, Božiji Prorok."
Tada Jeremija ispruži desnicu da dadne Judi zlatni dvosekli mač, i dajući mu, obrati mu se ovako:
"Uzmi sveti mač, dar od Boga, kojim ćeš razbiti protivnike!"
I ohrabrivši se Judinim rečima, vrlo dobrim i sposobnim da pokrenu na vrlinu i da duše mladih omuža, (έπανδρώσαι ojunači), zaključiše da ne ostaju u vojnom logoru, nego da hrabro napadaju, i sa svakim junaštvom bace se u borbu i presude stvar (borbe), zato što su i grad i svetinje i hram u opasnosti.
Jer beše im u manjoj meri predstojeća (borba) za žene i decu i još za braću i srodnike, a najveći i prvi strah beše im za osvećeni hram.
A i onima ostavljenima u Gradu beše ne mala agonija, jer behu uznemireni napadom na otvorenom prostoru.
I kada svi već očekivahu sud (ishod) koji će biti, i već se behu okupili neprijatelji i vojska rasporedila i borbeni slonovi razmešteni na pogodna mesta i konjica raspoređena na bokove,
Sagledavši Juda prisustvo velikog mnoštva vojske i raznovrsnu opremu oružja i divljinu zverova (slonova), ispruživši ruke prema Nebu prizva Čudotvorca Gospoda (τον τερατοποιόν Κύριον), Svevidećega (τον κατόπτην), znajući da pobeda nije pomoću oružja, nego onako kako On presudi, tako i donosi pobedu dostojnima.
I prizivajući Ga govoraše ovako: "Ti, Vladaru, poslao si anđela Svoga Judejima u vreme cara Jezekije te pobi iz vojske Senaherimove sto osamdeset pet hiljada ljudi.
I sada, Gospodaru Nebesa, pošalji anđela dobroga pred nama radi bojazni i, straha (neprijateljima).
Veličinom mišice Tvoje neka se ustraše oni koji sa huljenjem dođoše protiv svetog naroda Tvoga!" I tako on time završi molitvu.
A oni oko Nikanora sa trubama i ratnim pesmama krenuše u napad.
Ovi pak oko Jude sa prizivom (Boga) i molitvama sudariše se sa neprijateljima.
I rukama boreći se, a srcima moleći se Bogu, oboriše ne manje od trideset pet hiljada ljudi, obradovani veoma Božijom pojavom (επιφάνεια).
A kada završiše tu bitku i vraćahu se s radošću, prepoznaše Nikanora da je pao mrtav sa sveoružjem.
Tada nasta vriska i metež (od veselja), blagosiljahu Moćnoga Gospodara (τον δυνάστην) jezikom otaca.
I zapovedi (Juda), onaj koji se svim telom i dušom prvi borio za građane, koji je cvet mladosti svoje sačuvao (i dao) za svoje sunarodnike, da Nikanoru odseku glavu i ruku zajedno s ramenom, i da donesu u Jerusalim.
Došavši pak tamo i sazvavši sunarodnike i postavivši sveštenike ispred žrtvenika, posla te pozvaše one (Sirijce) koji behu u tvrđavi (Jerusalimskoj).
I pokazaše (im) glavu prokletnika Nikanora i ruku bogohulnika koju je bio pružio na sveti dom Svedržiteljev visoko se hvaleći.
I odsekavši jezik bezbožnoga Nikanora, reče (Juda) da ga na parčiće daju pticama, a platu za bezumlje (odsečenu glavu i ruku) da obese na spram Hrama.
I svi blagoslovite na Nebu Gospoda Epifana (τον Επιφανή Κύριον - Javljenoga i Slavnoga Gospoda), govoreći: "Blagosloven Onaj Koji je sačuvao mesto Svoje neuprljanim!"
Glavu pak Nikanorovu obesi na tvrđavu grada, da bude svima javni i vidljivi znak pomoći Gospodnje.
I svi odlučiše zajedničkim glasanjem da nipošto ne ostave neobeležen ovaj dan, nego da imaju za praznovanje trinaesti dan dvanaestoga meseca - koji se sirijskim jezikom zove Adar – jedan dan pre Mardohejevog dana (praznika Purima).
To su, dakle, događaji koji su se zbili oko Nikanora, i od onih vremena zauzetoga i držanoga od Jevreja Grada. I ja ću ovde završiti reč.
Ako je dobro i tačno po sastavu - to sam i sam hteo; a ako je siromašno i skromno toliko mi je bilo moguće.
Jer kao što je neprijatno piti samo vino, i tako isto opet samo vodu; nego na koji način vino pomešano s vodom biva prijatno i pruža ugodno zadovoljstvo, tako i umešni sklon pisanja prija ušima onih koji čitaju ovaj sastav. A ovde je svršetak.