2. Korinćanima 8,19

19-21

To je osnovna istina Crkve kao celine i svih pomesnih crkava. To je blagodat koju je čudesni Gospod darovao rodu ljudskom kroz svoju Crkvu. Zato ju je i osnovao. U njoj se svaki stara za sve, i svi za, svakoga. Jer svaki oseća svakoga kao deo sebe, i sve nebeske i zemaljske članove Crkve – kao jednu organsku nedeljivu celinu. Radost jednoga – radost je sviju; bol jednoga – bol je sviju; oskudica jednoga – oskudica je sviju. Ko neprestano razvija u sebi tu evanđelsku blagodatnu osetljivost i saosetljivost, sve je bolji i bolji hrišćanin. Otuda je samilost mera naše duhovnosti, mera naše evanđelske dobrote. Jer se njome uživljujemo u druge: u njihove duše, u njihove savesti, u njihova osećanja, u njihove patnje, u njihove postupke. I tako ih najlakše i najistinskije shvatamo i poznajemo.

Evanđelski samilosna duša odzivljiva je za svačiji bol, i brigu, i nevolju. Odzivljiva i prijemčiva kao najosetljivija antena. Otuda toliko samilosti u svetih ljudi, ugodnika Božjih. Oni kao da samilošću prenose dušu svoju u druge, preovaploćuju se u njih.

Nema sumnje, samilost je pokretač milostinje evanđelske. Ona najpre vodvori u srcu milosrđe, iz koga se prirodno izliva milostinja kao potok iz izvora. Da: milostinja evanđelska je delo milostivosti evanđelske. Zato ona nikada nije farisejska, nikada „ne trubi pred sobom“ ni za sobom. Uvek je sva od sveg srca, u kome caruje i vlada Svemilosni i Svemilostivi – Gospod Hristos. Ta milostivost je osnovna odlika hrišćana. Bez toga hrišćani, zar se razlihuju od neznabožaca?
Zato svemilostivi Gospod blagovest i zapoveda: Budite milostivi kao što je i Otac vaš nebesni milostiv (Lk, 6, 36). Ta milostivost je „slava Hristova“ u hrišćanina. Time su oni slavni, pa bili Apostoli ili neki najneznatniji hrišćani korintski. Razume se, u samilosti ima od ovih evanđelskih vrlina, a najviše od ljubavi. Jer nijedna evanđelska vrlina ne može ni postati ni opstati, ako u njoj nisu prisutne u izvesnoj meri i sve ostale vrline.

Tako, u evanđelskoj ljubavi učestvuju sve ostale evanđelske vrline: molitva, vera, nada, trpljenje, krotost, smernost, post, milostivost, uzdržanje. Do svake evanđelske vrline dolazi se dugim vežbanjem, dugim obučavanjem u svima ostalim evanđelskim vrlinama. U početku je to najteže, zatim biva sve lakše i sve radosnije. Jer se „radost spasenja“ izliva Utešiteljem blagim u našu dušu po meri naše revnosti i podviga. Zato je bogonadahnutim ustima svetog apostola i izrečena ova blagovest: „Carstvo Božje je radost u Duhu Svetom“ (Rm.14,17).
Čim se „radost spasenja“ stane razlivati po našoj duši, odmah nam breme Hristovo postaje lako i jaram njegov blag. Ali zato treba najpre „okusiti“ kako je blag Gospod. „Okusiti“, ne izdaleka posmatrati ili hladnim razumom o Njemu razmišljati. Zato je On sveblagi izrekao ovu sveblagovest: „Ko jede mene – živeće mene radi“ (Jn. 6,57). Eto vascele istine, na prvi pogled teške preteške, i to u početku, a zatim sve lakše i milije, dok se sva duša ne rasklikta u neprolazne radosti Duha istine i Duha radosti.