2. Korinćanima 7,6

Evo čoveka! Iako vrhovni apostol, i veliki čudotvorac, i vaskrsitelj mrtvih, i iscelitelj bolesnih, on je ipak – potišten! Da, jer prolazi kroz sve nevolje i nedaće spasavanih. I pokazuje šta nam treba očekivati kad smo potišteni. Šta, dakle?
Pomoć od Boga – „koji teši potištene“. Ne sumnjaj da će te Bog utešiti, ako si potišten zbog nečeg dobrog, zbog nečeg evanđelskog, zbog nečeg što se odnosi na spasenje duše tvoje. Jer je Bog naš – „Bog svake utehe“, i On „nas utešava u svakoj nevolji našoj, da bismo mogli utešiti one koji su u svakoj nevolji utehom kojom nas same Bog utešava“ (2 Kor. 1, 3. 4), On, preveliki i svemoćni apostol, nesumnjivo svemoćni, jer tvrdi za sebe: „Sve mogu u Hristu Isusu koji mi moći daje“ (Flp. 4, 13), očekuje utehu od svog učenika, Tita! Kakva smirenost!
On, koji je za života bio uznesen do trećega neba i u sam raj, smirava se toliko, da mu je potrebna pomoć njegovog učenika. Ali u tome je evanđelska veličina svetih apostola: oni na svoje učenike gledaju kao na svoje mile saradnike. Sveti Pavle prednjači u tome. Čime ga je Bog utešio? „Dolaskom Titovim“.