2. Korinćanima 13,4

Hrišćani su uvek hrišćani time što su životom svojim na zemlji neumorni svedoci Hristova vaskrsenja, Hristove pobede nad smrću u ovome svetu, i Hristove besmrtnosti i večnoga života iza pobeđene smrti i smrtnosti u onome svetu. Smrt, svaka smrt js znak slabosti i nemoći, znak sveslabosti i svenemoći. Tako i smrt Hrista kao čoveka, ali ne i kao Bogočoveka. Da je On bio samo čovek, i kao takav raspet i pogreben, onda On nikada ne bi mogao vaskrsnuti i smrt pobediti; smrt bi ostala jača i od Njega, kao što je ostala jača od vaših Platona i Sokrata i Demostena i svih ljudi svih vremena. Ali je radosna tajna u ovome: Hristos je Bogočovek, i kao čovek „bi raspet po slabosti“, no kao Bog – On vaskrse iz mrtvih, jer smrt nije imala sile i moći da Ga drži u svojim okovima, u svojoj vlasti. Zato je On „živ po sili Božijoj“, po sili koja je u Njemu kao Bogu: svebesmrtna i svevečna. I kao svemoćni i svesilni Bog On podiže iz mrtvih čoveka, ljudsku prirodu, pobedi smrt za nju i mesto nje, i dade joj život večni. U tome je jedinstvenost Njegove ličnosti i Njegove pobede nad smrću; u tome nezamenljivost Njegova u svima ljudskim svetovima; i to je ono što Ga čini jedinim -istinitim Bogom među svima bezbrojnim bogovima u koje su ljudi verovali na zemlji i veruju.
Gledajući Bogočoveka na krstu, mnogi se sablažnjavaju i tvrde: umro je zanavek! – Ali, urazumite se, On je umro za to, da bi se kroz Svoju smrt spustio u sve naše ljudske smrti, i podigao nas iz svih kao Bogočovek: izveo sa Sobom i savaskrsao prirodu ljudsku i rod ljudski iz svih smrti.

Evo tajne nas hrišćana: mi smo hrišćani time hrišćani, što i u ovom i u onom svetu živimo vaskrslim Gospodom Hristom i radi vakrsrslog Gospoda Hrista, neprestano doživljujući Njega kao biće svoga bića, i život svoga života, i dušu svoje duše, i savest svoje savesti. Doživljujući Njegovu smrt, Njegovo preobražeže, Njegovo vaskrsenje, Njegovo vaznesenje, i uopšte sav Njegov bogočovečanski život, mi se spasavamo od svakoga greha, od svake smrti, od svakoga zla, od svakoga đavola. Jer šta je spasenje?
Spasenje je življenje Spasiteljem i u Spasitelju; jer življenje Njime i Njega radi daje nam Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, i osigurava nam pobedu nad smrću, grehom i đavolom u ovom svetu, i večno bleženstvo u onom svetu. Nema sumnje, mi se spasavamo samo kao živi, organski delovi Spasiteljevog Bogočovečanskog tela: Crkve svete, Crkve apostolske, Crkve saborne.
Jer Crkva i nije drugo do sav Bogočovečanski život Hristov, produžen kroz sve vekove i kroz sve večnosti. Doživljujući Hristov krst kao nešto svoje, mi članovi Crkve raspinjemo sebe, svoje slabosti i svoje strasti, po Duhonapisanoj reči Božjoj: „koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama“ (Gal. 5, 24). A to boli, i liči na slabost. Naročito za spoljni svet to znači slabost: mučiti sebe krsnim podvizima, samoraspinjanjem, eda bi sebe oslobodio strasti i svih duhovnih smrti, i sa Gospodom Hristom vaskrsao u život večni. Ali, kako Njega radi i Njime doživljujemo krst, samoraspeće, tako sa Njim i pomoću Njega doživljujemo i vaskrsenje iz svih smrti. Zato nikada ne odvajajte Hristov krst od Hristova vaskrsenja.
Mi znamo: krst je sablazan za Jevreje i bezumlje za Jeline, za njihov nepreobraženi, neobogočovečni um, i stoga – slabost i nemoć. Ali za vas hrišćane, krst je sila Božija na spasenje vaše od svih smrti, od svih zala, od svih đavola. Krst Gospoda Hrista izgleda slabost, i jeste, ako se ne spoji sa vaskrsenjem. Ali slabost krsta sjedinjuje se sa svesilom vaskrsenja. I dok smo na krstu sa Hristom, mi smo slabi, bar za spoljni svet slabi; ali vaskrsavajući sa Hristom, mi postajemo silni i svesilni: „i mi smo slabi u Njemu, ali ćemo biti živi s Njim silom Božijom među vama“. Da, „među vama“ ne bez vas, jer ćete i vi biti živi s vaskrslim Gospodom Hristom, verom u Njega i ljubavlju i Njemu: jer vera u Vaskrslog i ljubav prema Vaskrslom nizvode u dušu silu Božiju, koja savlađuje sve smrti u svima svetovima, i osigurava besmrtnost i život večni u božanskim blaženstvima.