2. Korinćanima 12,20

20-21

Ako govorite, ako tvorite, ako mislite, ako osećate ne „pred Bogom u Hristu“, onda ste u opasnosti da se kroz svoje reči, i svoja dela, i svoje misli, i svoja osećanja otisnete liticom u sve što je nehristovo, a to je već – đavolovo. Jer čovek je ili u Bogu ili u đavolu; tu međuprostora nema. Čim je u grehu, on je u đavolu, jer je svaki greh od đavola; a kad je u dobru, on je u Bogu, jer je svako dobro od Boga. Setite se Spasovih reči: „Bez mene ne možete činiti ništa“ – dobro, ništa istinski dobro, pred Bogom i za Boga istinski dobro.

A pred Bogom i za Boga je istinski dobro samo ono dobro koje nadživljuje svaku smrt posebno, i sve smrti skupa. Čim ljudi ne kontrolišu sebe Jedino Dobrim – Gospodom Hristom; čim se ne vladaju po Njemu; čim ne drže srca svoja i savesti svoje u Njemu, među njima lako nastaju svađe, zavisti, srdnje, i svako drugo zlo. Pogotovu, hrišćani se na taj način, voljno ili nevoljno, svesno ili nesvesno, odriču Gospoda Hrista, a time se odriču sebe, svoga spasenja, svoga blaženstva, svoga raja, svoga neba, i potapaju sebe u pakao, u carstvo svih smrti i svega smrtnoga. Ako budete takvi, šta meni apostolu Hristovom, ostaje da činim? Da se ponesem prema vama onako kako vi ne biste želeli: jer ću nemilosrdno udariti na vaše grehe, odsecajući ih od vas, čupajući ih iz vaših bogolikih duša. A to će vas baleti do vapaja.
Znate li kad će taj bol prestati? Kad se radosno pokajete „pred Bogom u Hristu“: i iz srca svojih i duša svojih odlučno izbacite sve što je grehovno i greholjubivo. Ljubav Hristova pobuđuje me da plačem za onima koji se ne kaju za počinjene grehe: jer se oni dobrovoljno predaju na večitu smrt, na večiti oganj, na život bez Hrista i van Hrista. A takav život i nije drugo do pakao i večite muke.

Greholjublje – to je već mali pakao u duši ljudskoj; hristoljublje – to je već mali raj u duši ljudskoj; i to ovde na zemlji. A po izlasku duše iz ovog tela i ovog svega: taj mali pakao se pretvara u večni pakao, i taj mali raj se pretvara u večni raj. Takve su moje strepnje odnosno vas, takve moje tuge, takve moje muke: „Jer se bojim da vas, kad dođem, neću naći kakve hoću, i ja ću se naći vama kakva me nećete: da kako ne budu svađe, zavisti, srdnje, raspre, opadanja, podmetanja, nadimanja, bune; da me opet kad dođem, ne ponizi Bog moj među vama, i ne usplačem za mnogima koji su pre grešili i nisu se pokajali za učinjenu nečistotu u blud i sramotu“.
„Šta hoćete? Da dođem k vama s prutom ili s ljubavlju i duhom krotosti?“ (1 Kor. 4, 21).