2. Korinćanima 10,3

Telo bez duše je mrtvo blato, mrtva prašina. Ono nije ni izvor života, ni izvor svesti, ii izvor savesti. Čovek se ni u kom slučaju ne može svesti na telo, a još manje život ljudski i vrednost bića ljudskog. Iako smo u telu, mi nismo od tela niti radi tela. Kada ne bismo imali duše, mi ne bismo ni znali za svoje telo, jer smo dušom svesni svoga tela. Iako smo u telu, mi ne živimo po telu i radi tela, već po duhu i radi duha. Stoga sveti apostol i veli: „Jer, iako živimo u telu, ne borimo se po telu“.

Telo nije ni život, ni životodavac; ni norma, ni normativ; ni regula, ni regulator. Mi znamo: bez duše, telo je leš. Zato se mi „ne borimo po telu“, ni radi tela ni telom. Telo je i suviše slab borac. Eto, neka se bori sa smrću. Biće, i uvek biva, pobeđeno od nje. Neka se bori sa grehom, – isto tako; neka se bori sa đavolom, – opet to isto. Nije li onda besmisleno, oslanjati se na telo, i smatrati ta za nešto veliko i vrednosno?