2. Korinćanima 1,8

Svemoćni, Hristom svemoćni apostol Pavle, podnosi strahovite nevolje zbog propovedi Evanđelja, pa čak i one „preko sile“. ? ove te nevolje on je mogao lako stresti sa sebe kao prašinu, on – koji je mrtve vaskrsavao, demone izgonio, bolesti isceljivao. No on to nije učinio, nego se još hvali nevoljama, i slabostima, i nemoćima. Zašto?

Zato što se sila Božja pokazuje u slabosti ljudskoj. Po neposrednoj reči Božjoj svetom apostolu: „Sila se moja u slabosti pokazuje potpuno“ {2 Kor. 12,9). U dušu ljudsku, koja smireno saznaje svoju nemoć, useljuje se božanska sila Hristova. „Stoga se, izjavljuje sveti apostol, najslađe hvalim svojim slabostima, da se useli u mene sila Hristova. Zato sam dobre volje u slabostima, u ruženju, u nevoljama, u progonjenjima, u tugama za Hrista: jer kad sam slab, onda sam silan“ (2 Kor, 12,9-10).

Kroz nevolje Hrista radi useljuju se u nas blagovesne sile Hristove, koje nas čine sveizdržljivima i svemoćnima. To nam i daje snagu i radost u trpljenju. Zašto sve to? Zato što je nama za naše spasenje neophodno sve što je Hristovo. ? najpre stradanje za Hrista i trpljenje, krst i smrt. ? ?? znači: umrtvljenje spoljašnjeg čoveka i oživljenje unutrašnjeg. Na taj se način jedino i osmišljuje stradanje: uhristovljenjem i ohristovljenjem svoga stradanja. Kao što sve ljudsko: i duša, i savest, i um, i volja, i život, i smrt, i besmrtnost, i večnost, i istina, i pravda, i dobro, i lepo, dobija svoj pravi smisao i svoju pravu vrednost jedino u Bogočoveku Hristu i Hristom, tako i stradanje ljudsko. Inače, mi ne bismo znali ni smisao ni vrednost stradanja ljudskog uopšte, i stradanja svog ličnog.

Bez Bogočoveka, mi bismo, kao Prometej i sav antički svet, proklinjali stradanje ljudsko kao najkobniju besmislicu i neizdržljivu muku. Jer se antički svet lomio i kidao u očajanju od besmislenosti stradanja uopšte, i rasipao u prokletstva nema i grlata. Samo kada je naše ljudsko stradanje postalo Bogočovekovo, u Hristu koji je postao čovek, onda je ono dobilo svoje razumno opravdanje, i smisao, i vrednost. Da bi to osetio i doznao ja, ti, on, svi mi ljudi uopšte, moramo svoje stradanje proneti kroz Bogočoveka Hrista: -moramo ga osetiti Njime, osaznati Njime, obogočovečiti Njime, ologositi Njime, ologičiti Njime, osmisliti Njime. Što važi za stradanje, u daleko većoj meri važi za smrt. Jer je ona prokletstvo nad prokletstvima za rod ljudski, za biće ljudsko, sve dok ne postane Hristova, dok je On ne ologosi i osmisli.
Dokle idu hrišćaninova stradanja? Do tako ogromnih razmera, da naše saznanje, i logika, i osećanje govore da je to kraj, da se nema dalje kud, da iza toga nastaje jedino – smrt, izdisanje, umiranje. I baš tada: hrišćani sve uzdanje polaže ne u sebe, ne ni u ljude, „nego u Boga koji podiže mrtve“. Toliko sam stradao, da sam već bio zašao među mrtve, i smatrao sebe za mrtva: kroz strašna stradanja moja izdanule su sve sile moje, sve moći moje; nema više ljudske sile koja me može držati u životu; sve živo prestaje – smrt nastaje. I tada? Tada baš, kada je sve ljudsko krahiralo, sustalo i prestalo, počinje delatnost svemilostivog i svemoćnog Boga i Gospoda, i On je, jedini On „koji nas je od tolike smrti izbavio, i izbavlja“, I ne samo, to, neto „u Njega se uzdamo da će nas i još izbavljati“. Na osnovu čega se uzdamo? Na osnovu molitava vaših za nas: „pomoću i vaše molitve za nas“.

Gle, svemoćnom čudotvorcu i hristonoscu, apostolu Pavlu, potrebne su molitve neznatnih hrišćana korintskih! Da, i potrebne i neophodne. Jer u Crkvi niko sam ne stoji, niti se sam spasava, već uvek podržavan drugima. To je zakon života u bogočovečanskom telu Crkve: svaki stoji i napreduje pomoću svih ostalih, kao što svaki delić u telu živi pomoću celog tela. ? kada je prevelikom apostolu naroda nužna molitva drugih, koliko li je tek nužna nama, svakome od nas, i to uvek nužna, neprekidno nužna!

Molitva je ono što je neotuđivo i neubivljivo u nama do poslednjeg daha. Pa i kroz poslednji dah ona izvodi dušu iz tela i uvodi je u onaj svet. Setite se svetog Prvomučenika arhiđakona Stefana. Kroz molitvu je izdahnuo, i molitvom uzneo dušu svoju pred lice sladčajšeg Gospoda.