1. Timoteju 6,8

Apostoli Božji učili su druge onom što su oni sami životom svojim ispunili. Kad su imali hranu i odeću, oni su bili zadovoljni. Čak i kad se dešavalo da nisu imali ni hranu ni odeću, oni su bili zadovoljni. Jer njihovo zadovoljstvo nije priticalo spolja nego je izviralo iznutra. Njihovo zadovoljstvo nije bilo tako jevtino kao zadovoljstvo životinjsko, nego skuplje, mnogo skuplje i ređe. Zadovoljstvo unutrašnje, zadovoljstvo od mira i ljubavi Božje u srcu, to je zadovoljstvo viših ljudi, to je bilo zadovoljstvo apostolsko. U velikim borbama generali se odevaju i hrane kao i prosti vojnici, i ne traže zadovoljstva u hrani i odelu nego u pobedi. Pobeda je glavno zadovoljstvo onih koji se bore. A hrišćani su, braćo, u borbi neprestanoj, u borbi za pobedu duha nad materijom, u borbi za preodolenje višeg nad nižim, čoveka nad skotom. Nije li, dakle, više nego smešno voditi borbu a ne brinuti o pobedi nego o spoljnim ukrasima i nakitima? Nije li glupo davati znake raspoznavanja svome neprijatelju? Naš nevidljivi neprijatelj raduje se sujetljivosti našoj, i podržava nas u svakoj sujetnoj pomisli, i zapošljava nas svim mogućim neuračunljivim sitnicama i dangubicama, samo da bi navalio na naš um teški zaborav odnosno onoga zbog čega smo mi na zemlji. On nam predstavlja ništavno važnim, i sporedno glavnim, i pogubno korisnim, samo da bi odneo pobedu nad nama i srušio nas zauvek.

Gospode sveti, krepki i besmrtni, koji si nas od blata sazidao, i u blato dušu živu udahnuo, ne daj, Gospode, da blato nadvlada! Pomozi duhu našem da uvek bude jači od zemlje. Tebi slava i hvala vavek. Amin.