1. Solunjanima 5,9

Boreći se dan i noć za svoje spasenje, i gradeći spasenje svoje sa strahom i trepetom, mi nedamo u srcu našem mesta gnevu protiv grešnika. I kad se gnjevimo, mi se gnjevimo na grehe njihove, a njih žalimo kao ranjenike i bolesnike. Mi znamo, Gospodom smo naučeni, da gnev naš nije lek od greha njihovog. I radeći neumorno na svome spasenju, mi posredno radimo i na spasenju bližnjih, jer smo tajanstveno povezani sa bližnjima, ako ničim drugim a ono zajedničkom prirodom ljudskom, zemnošću tela naših i bogolikošću duša naših. Spasenje je tako ogroman, tako težak i dugotrajan podvig, da je neophodno da na njemu neprekidno radi sva duša naša, i sva savest, i sva volja. I kao ljudska bića mi smo određeni od Boga na sticanje spasenja Gospodom našim Isusom Hristom, zato što je On jedini Spasitelj roda ljudskog, i svakog čoveka, i sviju nas, – Spasitelj od greha, smrti i đavola. A to se spasenje može steći jedino ako se neprestano živi Gospodom Hristom i radi Gospoda Hrista pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Samo kroz takav lični neprekidni podvig uhristovljenja i ohristovljenja mi stičemo spasenje. A naše sveto življenje po Evanđelju i jeste jedini dokaz da se nalazimo na sigurnom putu spasenja. Ustvari, živeći Spasiteljem mi se spasavamo. To je jedini put, i nema drugog. Samo vascelim bićem živeći u Spasitelju pomoću svetih blagodatnih podviga evanđelskih: vere, ljubavi, nade, posta, molitve, krotosti, smirenosti, trpljenja, koji se hrane svetim silama svetih tajni, – mi savlađujemo i umrtvljujemo svaki greh, svaku smrt, svako zlo, svakog đavola.