1. Solunjanima 5,8

Ali mi hrišćani, mi smo sinovi dana, dana Hristovog, koji je granuo dolaskom Hristovim u naš zemaljski svet, i nikada ne zalazi: večiti dan Večite Svetlosti – Sunca Pravde, Bogočoveka Hrista, te Nezalazne Svetlosti u svima čovečanskim svetovima. Ova čudesna Svetlost razgoni daleko nadaleko, do u sam pakao, svaku tamu greha, smrti i zla. Rođeni od te Svetlosti, hrišćani su sinovi tog nezalaznog dana Hristovog, i zato uvek budni i trezni za svako božansko dobro i istinu i pravdu i ljubav i molitvu. Obučeni u oklop vere i ljubavi, oni odbijaju od sebe sve plamene strele nečastivoga, koje on šalje na njih kroz razna iskušenja. Kad je vera prvi oklop duše i savesti naše, a ljubav drugi oklop njihov, onda nema greha koji se može provući u njih i ostati u njima, jer ih svetlost božanska što iz njih bije satare i uništava. Kroz sve noći koje na nas natutkavaju vidljivi i nevidljivi hristoborci, mi se hrišćani probijamo sa sigurnom nadom na spasenje pomoću svemilosrdnog i svečovekoljubivog Spasa Hrista. Ta nada na spasenje, nama je šlem na glavi duše naše, koji je čuva od svake potištenosti, straha, bojazni, malaksalosti, očajanja, klonulosti. Ma kakva i ma kolika stradanja udarala na nas, naša je nada uvek jača od njih, zato što nam je u srce daje i u srcu održava svemoćni i svedivni Utešitelj Blagi.