1. Solunjanima 5,14

Čovek se nikada ne spasava sam, već uvek u svetoj zajednici „sa svima svetima“ (sr. Ef. 3,18). Delo spasenja svakoga od nas je saborno i sveto. Mi se uvek spasavamo preko bližnjih, samo preko bližnjih. Gredući putem spasenja, nas uvek vode naša sveta braća, vidljiva i nevidljiva; vode i nose – svojom blagodaću, svojim molitvama, svojim žrtvama za nas, svojim suzama za nas, svojom verom za nas, svojom ljubavlju za nas. Kada po slabosti ljudskoj na teškom putu spasenja pokliznemo u greh, oni nas poučavaju i ispravljaju; kada malakšemo i malodušnost udari u srce naše, oni nas teše i hrabre; kada oslabimo i stanemo posrtati, oni nas pridržavaju; kada nas ponesu strasti gnjeva i jarosti, ili ma kog greha, oni nas snose trpeljivo, molitveno i sveto. A što oni Hrista radi čine nama, dužni smo i mi činiti drugima. I tako ćemo ispuniti božanski zakon Hristov. Jer ljubav Hristova nas nagoni da živimo za druge, spasavajući sebe evanđelskom brigom o drugima. Zato poučavajte neuredne, tešite malodušne, podržavajte slabe, snosite svakoga. Vi ste uredili dušu svoju blagodatnim silama božanskim koje vam se neprekidno daruju kroz svete tajne i svete vrline; zato poučavajte neurdne kako da urede dušu svoju, zavodeći i zacarujući Hristov poredak u njoj. Vi ste se ispunili utehom Utešitelja Blagog, koji vas teši u svima nevoljama ovoga sveta; zato i vi tom istom utehom tešite malodušne, koje antihristovske sile ovoga sveta ustrašuju. Vi ste postali jaki Gospodom Hristom, toliko jaki, da ste jači od svake smrti, od svakog greha, od svakog zla, od svakog đavola, od svakog antihrista; zato podržavajte slabe koji padaju u iskušenja i klecaju pod njima. Sećajte se grehopada svojih, i pređašnjih i sadašnjih, i Gospoda krotkog i blagog koji vas samilosno i trpeljivo podnosi, i snosi, i izvodi iz svih grehova i uvodi u Carstvo ljubavi Svoje; zato snosite svakoga, trudeći se da ga u gresima i strastima njegovim sveto volite, i tako od grehova i padova njegovih spasavate.