1. Solunjanima 2,8

Tom bogočovečanskom čovekoljublju naučio nas je On sam – Jedini Čovekoljubac: On nam je toliko omileo dušu ljudsku, biće ljudsko, da je za nas u svima svetovima najveća vrednost, posle Gospoda Hrista, duša ljudska, biće ljudsko. U tom svetom čovekoljublju je svo Evanđelje Hristovo, i sve biće naše, biće nas apostola Njegovih. Njega radi mi predajemo sebe na sve muke, na sva stradanja, na sve smrti. Jer svu našu beskrajnu ljubav prema Gospodu Hristu, sam On čudesno i čudotvorno pretvara u sveto čovekoljublje, te mi Njime i kroz Njega i zbog Njega i volimo ljude bezmerno i neizmerno, božanski bezmerno i božanski neizmerno, volimo ih i u gresima njihovim, i u smrtima njihovim, i u paklovima njihovim. Samo da bismo ih spasli od svega toga, spasli Jedinim Spasiteljem i Jedinim Evanđeljem spasenja. Jer naš je sveti poziv: da grešnike spasavamo od greha, a ne da ih ubijamo zbog greha; da grešnike izbavljamo od smrti, a ne da ih osuđujemo na smrt; da grešnike vadimo iz pakla, a ne da ih guramo u pakao.

Takvo je Evanđelje našeg čudesnog Spasitelja. Ono nas je i k vama dovelo, i k vama ljubavlju božanskom i čovekoljubljem božanskim ispunilo. I mi smo vas tako rado imali, da smo gotovi bili dati vam ne samo Evanđelje Božje, nvgo i duše svoje, duše – u kojima je sve Hristovo, a ništa naše. Jer u nama – i nema nas samih, već sve i u svemu Hristos Gospod. I vi ste to osetili; i uvideli da mi vama želimo i nudimo najveće dobro i najveće blago, jedino večno dobro i jedino večno blago, i primili nas kao takve, kao donosioce Spasitelja i spasenja. Zato ste nam veoma i omileli. I kako da nam ne omilite, kada ste zavoleli čudesnog Gospoda i Spasitelja, i u Njemu spasenje svoje i duše svoje, a preko toga i nas apostole Njegove.