1. Solunjanima 2,18

„Zato htedosmo da dođemo k vama, naročito ja Pavle, jednom i drugom, ali nas oba puta omete Satana“. – Satana? Da, jer on ni protiv koga toliko ne ratuje koliko protiv nas, Hristovih apostola. Za njega – mi smo najveća opasnost, jer propovedamo i dajemo ljudima Jedinog Spasitelja i jedino spasenje, od koga? Od njega – Satane: i od mračnih sila njegovih, pomoću kojih on drži ljude u svojoj vlasti: od greha, od smrti, od svakoga zla. Iako mi imamo od Gospoda vlast nad svima đavolima, i nad samim vrhovnim knezom njihovim – Satanom, ipak nam on ponekad omete poneki naš posao ili nameru. Ne zato što je on jači od nas, od Gospoda Hrista u nama, nego da bi se pokazalo da smo i mi apostoli – ljudi, i da bismo i mi sami osećali i znali slabosti ljudske prirode. I da bismo uvek bili svesni: da je naša sila i vlast nad đavolima – od Gospoda Hrista, a ne od nas samih ili od ljudi uopšte. I da bismo se uvek svim srcem i svim umom pružali ka Gospodu – molitvom, nadom, postom, ljubavlju, smirenošću, trpljenjem, uzdasima, suzama.