1. Solunjanima 2,14

Živo i besmrtno telo Bogočoveka Hrista, Crkva je u našem zemaljskom svetu živi i besmrtni svedok prisustva živog i istinitog Boga na zemlji. U njoj živi sav Bog, sa vascelim Božanskim dobrom, zato i ustaje na nju svo zemaljsko zlo; živi sa vascelom Božanskom pravdom, zato i kidiše na nju svaka zemaljska nepravda; živi sa vascelim Božanskim životom, zato i jurišaju na nju sve zemaljske i paklene smrti. Nije nikakvo čudo što hrišćani stradaju u ovom svetu, i to najčešće od svojih sunarodnika. Prva Crkva u Jerusalimu stradala je najpre i najviše od Jevreja, iako su prvi članovi njeni bili sve sami Jevreji. Tako i vi, Solunski hrišćani, postradaste od svojih sunarodnika. Zašto? Zato što je kroz vas granulo u njihovu tamu sunce Hristove istine i pravde, a njihova laž i njihova nepravda morale su ustati na vas, jer im se ne umire. No pod suncem Hristove istine i pravde umire svaka laž, svaka nepravda, makar se skrivale duboko-duboko i daleko-daleko u svojim tminama i pomrčinama. A postradaste od svojih sunarodnika još i zato što se nama darova vera u Hrista, ne samo da verujemo u Njega nego i da stradamo za Njega (sr. Flb. 1,29). Vera u Njega – to je život u Njemu i radi Njega. A Njega – Jedinog istinitog Boga, zar mogu trpeti, zar mogu ne goniti lažni bogovi, lažne nauke, lažne filosofije, i njihovi zaslepljeni sledbenici? A postradaste još i zato, da biste u samom početku osetili kako su stradanja za Hrista laka i slatka; laka i slatka po sili koju Gospod razliva po dušama svih svojih vernih, te se raduju svakom stradanju za Njega.