1. Solunjanima 1,10

Vaš evanđelski život u Hristu po svemu je beskrajan i beskonačan, jer vi živite kao da ste već na Strašnom sudu. A to i jeste pravi hrišćanski život: živeti na zemlji osećajući uvek sebe kao da si na Strašnom sudu. Svaku svoju misao, vi hrišćani produžujete do na Strašni sud, prenosite je i iznosite pred večnog, svevidećeg i sveznajućeg Sudiju, da je On oceni i proceni, da li je za Njegovu Večnost i Carstvo – čista, sveta, božanska. Tako i svaku svoju reč, i delo, i osećanje, vi proveravate Strašnim sudom, i pitate sebe uvek: šta o ovom mom delu, o ovoj mojoj reči, o ovom mom osećanju misli Gospod Sladčajši – Sudija strašni? da se neće s gađenjem odvratiti od njih, i od mene? Nema pregrada, nema zidova između neba i zemlje za hrišćane; nema ni neprelaznih i nepremostivih provalija; sve je to čudesni Gospod Hristos uklonio Svojim vaskrsenjem. I mi verom svojom uzlazimo na nebo i silazimo; i molitvom svojom i ljubavlju i milostinjom i svakom evanđelskom vrlinom uzlazimo na nebo ka Gospodu Vaskrslom, i silazimo na zemlju, i tako na zemlji živimo nebom, živimo Gospodom Hristom Spasiteljem našim i krotkim Sudijom našim, koji nas izbavlja od gneva koji će na dan Strašnoga suda doći na sve nepokajane i na sve poklonike lažnih i mrtvih i beslovesnih i ništavnih božanstava. Naša je hrišćanska radost, i sveradost u tome, što mi svim srcem živimo i umiremo za „Jagnje Božije“, koje uzima na sebe grehe naše, te nas neće osuditi kada dođe na dan Strašnoga suda da gnev Jagnjeta sudi svetu. O, da li će šta biti strašnije od – gneva Jagnjetova? Ništa, ništa, ništa, jer ništa nije bilo čovekoljubivije, krotkije i samožrtvenije od tog istog Jagnjeta Božjeg, kao Spasitelja sveta.