1. Korinćanima 15,20

Pokazavši koliko se besmislica rađa zbog neverovanja u vaskrsenje, ponavlja svoje reči i kao da kaže: evo šta sledi ukoliko nema sveopšteg vaskrsenja i ako Hristos nije vaskrsao. Međutim, Hristos je vaskrsao. Zbog toga će i biti sveopšteg vaskrsenja, i te besmislice se neće dogoditi. Neprestano ponavlja iz mrtvih, da bi zatvorio usta manihejcima. Ako je On prvenac iz mrtvih, onda, nesumnjivo, i oni moraju da vaskrsnu. Prvenac, naime, ima i one koji za njim slede, na primer, kad neko nešto učini i u tome bude prvi, a ostali to nastave.

Trebalo je, naime, da učesnik onoga što je najuzvišenije bude ne samo prvenac naše prirode, već i svaki čovek koji to ushte; odnosno, da bude rođen drugim rođenjem (Jn. 3:3 i dalje), hranjen pogodnom i rođenju priličnom hranom, te da tako dostigne u meru savršenstva. Svojim rođenjem, odnosno otelovljenjem i krštenjem i stradanjem i vaskrsenjem, Hristos je oslobodio prirodu od praroditeljskog greha, od smrti, i od propadivosti, i postao je prvenac vaskrsenja i postavio je sebe kao put i obrazac i primer (1. Pt. 2:21) da bismo i mi, sledujući Njegove targove, usinovljenjem postali ono što je On po prirodi, odnosno, sinovi i naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi (Rim. 8:17).