1. Korinćanima 13,5

Ljubav ne samo da se ne gordi, nego ni u slučaju da doživi krajnje nedaće zbog onog kojeg ljubi, neće to smatrati za sramotu i beščašće. I Hristos iz ljubavi prema nama ne samo da je pretrpeo neslavno raspeće, nego ga je smatrao za Svoju slavu. Možeš razumeti i ovako: ne čini što ne pristoji, tj. ne vređa, jer ništa nije sramnije od čoveka koji vređa. To je protiv onih koji ne snishode prema drugima.

Ne traži svoje, ne razdražuje se…

Objašnjava na koji način ljubav ne oseća sramotu: zato, kaže, što ona ne traži svoju, nego korist bližnjeg, i za svoju sramotu smatra kad bližnjeg ne oslobodi sramote. To je protiv onih koji su prezirali ostale.
Ljubav se ne razdražuje, jer ne čini što ne pristoji, dok gnevljiv čovek ne može da sačuva pristojnost. Ljubav ne čini što ne pristoji i zato se i ne razdražuje, tj. nije brza na gnev. To je protiv onih koje su vređale uvrede drugih.

Ne misli o zlu.

Ljubav, kaže, trpi svako zlo, ne razdražuje se gnevom, i ne samo da se ne sveti zlom, nego i ne pomišlja na to. Zapazi i ovo. On ne kaže: ljubav zavidi, ali se zaustavlja, razdražuje se, ali se savladava. Naprotiv, on kaže da ljubav odlučno ne dopušta nikakvom zlu da se pokaže, čak ni u svom začetku, kao što kaže i ovde: ne misli o zlu. I to je rečeno Korinćanima, da za uvredu ne bi uzvraćali uvredom.