1. Jovanova poslanica 5,16

Evanđelski je: želeti svakome spasenje, i raditi na tome. To je želja Hristova prema svakome, to treba da bude i želja naša. A to znači: ne želeti nikome greh i ono što je grehovno, nego uvek želeti dobro i ono što vodi Svedobru; ne želeti nikome smrt i ono što je smrtonosno, nego uvek želeti besmrtnost i ono što vodi besmrtnosti; ne želeti nikome đavola i ono što je đavolsko, nego svakome želeti Hrista i ono što je Hristovo. Ljudi koji vole greh, žele sebi smrt. Ako je neko bespovratno zaljubljan u grehe svoje, on je već ubio sebe, već izvršio samoubistvo. Želi li neko greh drugome, on mu želi smrt. Jer „greh rađa smrt“ (Jak. 1,15). Postoje dve vrste greha: „greh ne k smrti“ i „greh k smrti“. „Greh ne k smrti“ je onaj greh za koji se čovek kaje. Svaki greh nanosi duši po jednu malu smrt; a pokajanjem čovek izgoni greh iz sebe, izgoni smrt, vaskrsava dušu svoju iz mrtvih. Pokajanje je ne samo drugo krštenje, nego i prvo vaskrsenje. Jer je vaskrsenje duše iz mrtvih. Pokajanje razorava grob duše, ubija duhovnu smrt uvodeći čoveka u život večni. Ma kakve grehe imao čovek, pokaje li se – ustao je iz mrtvih: „mrtav beše, i ožive; izgubljen beše, i nađe se“ (Lk. 16,24.32). Tako, svaki pokajan greh je „greh ne k smrti“, pa makar „sedam puta na dan“ bio učinjen, i „sedam puta na dan“ učinilac njegov došao i rekao: „kajem se“ (Lk. 17,3-4). A „greh k smrti“ je svaki nepokajan greh, tj. svaki greh pri kome i u kome ostaje čovek svesno, dobrovoljno i uporno. Takav greh izaziva smrt duše. A smrt duše nije drugo do odvajanje duše od Boga, lišavanje duše Boga i njegovih blagodatnih darova i sila. Sveti Bogoslov blagovesti: „Ako ko vidi brata svoga gde greši greh ne k smrti (ἁμαρτίαν μὴ πρὸς θάνατον), neka moli, i daće mu život, onima koji greše ne k smrti. Ima greh k smrti – ἁμαρτίαν πρὸς θάνατον -: za taj ne govorim da moli“. – „Neka moli, i daće mu život“: učinio je greh, i time umro, umrtvio sebe, ubio sebe; uzmoli li se, daće mu pokajanje, i pokajanjem – vaskrsenje iz mrtvih, život. Tako, molitva, pokajanje je pobeditelj smrti, vaskrsitelj mrtvih. A to postaje svaki koji se iskreno moli, iskreno kaje. „Za greh k smrti“ neka „ne moli“. Zašto? Zato što je čovek svim bićem, svom dušom, svom svešću, svom voljom ušao u greh, i ostaje svesno i dobrovoljno u njemu; neće da ga se odrekne, da ga omrzne. To je već ona „druga smrt“, iz koje se ne vaskrsava. Takvome čoveku Bog ne želi, niti hoće da nasilu nametne pokajanje. Ne želi, niti hoće, niti može jer je Bog – ljubav, i ljubavlju boguje, i živi, i postoji. Bog je iz ljubavi stvorio čoveka sa bogolikom slobodom. Kada bi nasilu nametnuo čoveku svoju volju, svoje Evanđelje, svoje spasenje, svoje carstvo, Sebe, On bi uništio čovekovu slobodnu volju. I čovek bi prestao biti čovek, i postao automat, mašina, robot. A Bog zato što je ljubav, ne bi mogao to učiniti, jer to nije u prirodi ljubavi. Učini li to, On bi prestao biti Ljubav. A prestajući biti ljubav, Bog bi prestao biti Bog. To je razlog što sveti Tajnoznalac savetuje da se ne treba moliti „za greh k smrti“. I na taj način nam daje uputstvo Božje o tome šta treba da molimo od Boga a šta ne.