1. Jovanova poslanica 3,15

Kao što je ljubav – svevrlina, tako je mržnja – sveporok. Jer mržnja čini svako zlo bratu. Sve što je zlo ustvari je njeno. Ona živi kroz pakost, zlobu, ogovaranje, zlopamćenje, klevetanje, svađu, lukavstvo, ubistvo, i ostala zla. Kroz sva ta zla ona vrši jedno: ubija i duhovno i fizički. Kao što ljubav obesmrćuje, tako mržnja ubija, usmrćuje. I to najpre ubija samog svog nosioca i gajitelja: ubija mu dušu. Tako čovek koji mrzi već je ubica, i to samoubica, jer je mržnjom ubio dušu svoju. A kad se mržnja izlije i u ubistvo mrženoga, eto dvostrukog ubice. U svakom slučaju, mržnja je ova uvek protiv svega besmrtnoga. Ona je po prirodi sejač smrti, ubica, čovekoubica, jer iz njenog nosioca, čoveka, uvek istera sve što je besmrtno, božansko, večno, i tako u čoveku stvori osećanje i saznanje da je sav smrtan, i da ustvari nema besmrtne duše. A kada čovek ne priznaje u sebi besmrtnu dušu, onda je ne priznaje ni u ostalim ljudima. Za njega su ljudi – smrtna bića; nema u njima ni besmrtne duše, ni besmrtnog, večnog života. Stoga je mrzilac zaista čovekoubica: ubija i sebe i sve ljude, ubija ih jer im poriče besmrtnu dušu i život večni. A to je vaistinu pravi čovekoubica, pravi krvnik ljudski. Stoga sveti Bogoslov piše: „Svaki koji mrzi na brata svoga čovekoubica je – ἀνθρωποκτόνος ἐστί – ; i znate da ni jedan čovekoubica nema u sebi večnoga života“. Nemajući „u sebi večnoga života“, mrzilac ga odriče i u drugim ljudima. I tako ih sve svodi na prolazna, smrtna bića, i na taj način ih sve ubija. Ali čovekoubica je uvek i bogoubica. Jer za koga ne postoji besmrtna duša, ne postoji ni Bog. Kada bi postojala besmrtna duša, ona bi mogla biti tvorevina samo besmrtnog Boga. No pošto nema besmrtne duše, to nema ni Boga. Takva je filosofija života svakog čovekoubice, pa bio on idejni, duhovni čovekoubica ili fizički. Idejni, duhovni čovekoubica je svaki koji odriče Boga i besmrtnost duše. Čovekoubica je svaki koji ne priznaje u ljudima ništa večno, božansko, besmrtno. A takav je „svaki koji mrzi na brata svoga“. No takav čovekoubica je uvek najpre samoubica: „nema u sebi večnoga života“. A nema ga u sebi, jer su mu mržnja i ostala zla paralizovala osećanje božanskog, besmrtnoga, večnoga, izbacila sve to iz njegovog saznanja, te on niti oseća niti priznaje išta božansko, besmrtno, večno. U svome osećanju i u svome saznanju on je ubio i Boga i dušu. Zato je on i bogoubica i čovekoubica, a pre svega – samoubica.