1. Jovanova poslanica 3,14

„Mi znamo da pređosmo iz smrti u život, jer ljubimo braću“. – Eto vascele tajne hrišćanske: ljubavlju se prelazi iz smrti u život besmrtni i večni. Ljubav je jedini most preko provalije smrti iz ovog u onaj svet, iz ovog privremenog u večni život. Po prirodi svojoj bogočovečanska ljubav je večna; sva je od Večnoga; iz Njega i crpe silu kojom obesmrćuje, ovečnuje. Ljubav silom Besmrtnoga savlađuje sve smrti i uvodi u život večni. Njome se ustvari vaskrsava iz duhovne smrti, iz greholjublja, i oživljuje za Boga i živi Bogu. Hrišćani ljubavlju postaju „mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našem“ (Rim. 6,11). „Mi znamo“, mi smo svesni da smo prešli iz smrti u život, tj. da smo besmrtni i večni. Hrišćani imaju novo osećanje i sebe i braće, novo saznanje: osećaju i sebe i braću kao besmrtna i večna bića. To ispunjuje njihovo srce božanskom radošću, jer je evanđelska ljubav sila koja život pretvara u božansku radost. Zar ima veće radosti od ove: osećati i znati da je biće koje voliš – besmrtno i večno, a i ti sam? Na taj način, jedino na taj način život prestaje biti teret, očajanje, prokletstvo, i postaje blagoslov, ushićenje, blaženstvo. „Mi znamo“ tajnu smrti i života, jer savladasmo smrt i uđosmo u život božanskom ljubavlju. Ljubav nas najpre sjedini sa Bogom, koji je izvor sveživota, pa onda sa braćom koja su takođe večna u Bogu.

Van ljubavi je smrt, mrtvilo, smrtnost: „jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti – μένει ἐν τῷ θανάτῳ“. Zašto? Zato što jedino ljubav razbija tamnncu sebičnosti, izvodi dušu iz samoživosti, i samozatvorenosti, iz sebične usamljenosti, i dovodi u vezu sa bratom, kao živim bićem, kao nosiocem života. „Ko ne ljubi – ostaje u smrti“, u sebičnim, uskim, prolaznim osećanjima, mislima, raspoloženjima, uvek zatvoren u sebe, u tamnicu svoje sebičnosti, samoživosti, zbog čega i truli duša u njemu, trule misli, trule osećanja, i umiru, umiru, umiru. I on sav zaudara na smrt: „smells of mortalitu“. Duša koja „ostaje u smrti“ zaudara na smrt; tako i sve njene misli, osećanja, želje, raspoloženja. Iz te sveosmrćenosti samo božanska ljubav vaskrsava dušu i prevodi je u život večni. Tada sva duša zamiriše besmrtnošću. Jedino ljubav miriše na besmrtnost, jer miriše na Boga. Živeći evanđelskom ljubavlju, hrišćani postaju „Hristov miris Bogu“, jer Gospod Hristos, koji je sav – Ljubav, sav miriše na besmrtnost, na ljubav kojom besmrtnost postoji i živi. Stoga sveti Apostol blagovesti: „Mi smo Hristov miris Bogu“ (2. Kor. 2,15). Ljubav – pobeditelj smrti; ljubav – spasitelj od smrti. Ljubavi, kako ti je ime, ako ne Hristos? Jer On i jeste pobeditelj smrti, koji ljubavlju pobeđuje smrt u ljudima. Ljubav obesmrćuje ljudsko biće, jer ga ispunjuje božanskim životom. Ona: obožujuća, bogotvoreća sila. Hoćeš li da se osetiš besmrtan u ovom svetu? – Ljubi braću; ljubi ljude kao braću. U tome se i sastoji istinska radost života, radost koju niko ne može oduzeti čoveku ni u ovom ni u onom svetu: „radosti vaše niko neće uzeti od vas“ (Jn. 16,22). – „Ostaje u smrti“: ostaje u onome što smrti prethodi i smrt proizvadi. A to su gresi; i u njima pakao; i u paklu đavo. Jer on uporno i neprestano tardi: smrt je nešto prirodno i logično, nešto sa čim se treba pomiriti, sa čim se ne treba boriti, jer je smrt – prirodni zakon, neophodnost. – A hrišćanin je sav na suprotnoj strani: on ljubavlju savlađuje smrt, i sve njene preteče, proizvođače i pratioce: grehe, đavole i pakao. Jer ljubav je svevrlina; kao „prva i najveća“ vrlina ona živi i postoji kroz ostale svete vrline: molitvu, post, krotost, smernost, trpljenje, milostivost, i dr. Stoga koji ljubi brata, on se i moli za njega, i posti za njega, i milostiv je prema njemu, i krotak, i smeran, i trpeljiv. Tako ljubav pomoću svih tih vrlina savlađuje u čoveku sve što je smrtno, tj. grehovno, demonsko, zlo.